Отприлике у ово време пре годину дана, одређени број црквених великодостојника тражио је од патријарха ванредну седницу Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (СПЦ) посвећену питању Косова и Метохије (КиМ). Тај предлог је одбијен и ванредна седница није одржана.

Међутим, за годину дана стање се променило и у самој СПЦ, и на КиМ, али и у односима СПЦ са државом Србијом. Више црквених отаца изашло је у јавност са оштрим критикама на рачун српских власти и њихове политике према јужној српској покрајини. Уследио је и ништа мање оштар одговор бројних државних функционера.

Зато, како сазнају београдске „Вечерње новости“, СПЦ планира да одржи ванредно заседање Светог архијерејског сабора, тела које окупља све епископе и које се може назвати парламентом СПЦ, 6. новембра ове године.

Ванредно заседање Сабора планирано је још раније јер питање црквене просвете заслужује да се о њему разговара на посебној седници, али пошто се Сабор одржава по правилима редовних заседања, сваки епископ има право да предложи проширење дневног реда, па тако и питање КиМ може да се нађе међу темама о којима ће црквени оци расправљати.

Посматрајући последње догађаје и трзавице између појединих црквених великодостојника и државних функционера у вези са питањем јужне српске покрајине, заиста би било нелогично да се на Сабору СПЦ не расправља о КиМ, поготово и зато што је за 30. август заказана седница Светог архијерејског Синода, црквене владе, на чијем ће се дневном реду наћи и ситуација на Косову.

Све то наводи на питање да ли је могуће продубљивање спора између Цркве и државе по најважнијем српском националном питању данашњице?

На то је у овом тренутку тешко дати одговор, сматра историчар Александар Раковић, који прво напомиње шта значи сукоб Цркве и државе.

„Ако дође до сукоба Цркве и државе, то значи да је дошло до сукоба између председника и Владе Републике Србије са патријархом, Синодом и Сабором СПЦ. Дакле, то је сукоб Цркве и државе. Мислим да је тешко да до тога дође. Волео бих да до тога не дође, сви бисмо, наравно, то волели, али уколико у том формату дође до кључних несугласица и озбиљних размимоилажења, само то значи сукоб Цркве и државе“, каже он.

Уколико буде било, како Раковић каже, паљбе неких епископа према министрима и државним функционерима и обрнуто, министара и државних функционера према црквеним достојанственицима, онда се не може говорити о сукобу Цркве и државе.

Уколико би дошло до сукоба Цркве и државе, он би имао такве последице да би народу био измакнут још један ослонац, додаје Раковић.

„И Црква и држава морају да се постарају, по сваку цену, да не дође до међусобног сукоба, да се избегне ситуација каква је била 1937. године због Конкордатске кризе. Ова ситуација била би налик тој, али она мора, и то истичем, по сваку цену да се избегне“, каже Раковић.

Конкордатска криза из 1937. године била је најозбиљнији сукоб СПЦ са државом (тада Југославијом) до сада. Када је Влада Југославије потписала Конкордат са Ватиканом (уговор којим се уређују међусобни односи са Римокатоличком црквом), СПЦ је протестовала тврдећи да је Римокатоличка црква тим уговором доведена у надређен положај над осталим верским заједницама.

Ситуација је кулминирала после „крваве литије“, протеста који је против усвајања Конкордата у Скупштини организовала СПЦ, а власти је забраниле.

На крају, СПЦ је изопштила из Цркве све посланике православце који су гласали за Конкордат.

Ситуација је смирена тако што је Влада одустала од усвајања Конкордата, а СПЦ одустала од екскомуникације православних посланика.

„Српски национални интереси су изнад свега, изнад свих других могућих интереса. Црква, држава и српски народ морају да нађу минимум заједничких тачака и да превазиђемо поделе које постоје поводом косовскометохијског питања“, упозорава Раковић и додаје да је, према његовом мишљењу, у садашњој ситуацији најбоље решење оставити за неко друго време, с обзиром на ескалацију кризе која може да настане.