ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Песме Матије Бећковића из новог рукописа (3)

Три песме Матије Бећковића из рукописа за нову књигу поезије у којој ће најзаступљенији бити поетски портрети пријатеља великог песника.
Песме које ћемо објављивати представљају само један мањи део рукописа и биће објављиване на Искри сваког другог дана.

ЖЕНА

Клекни пред Цара
Нашег Спаситеља
И реци му
Србија је на умору

Поручила је српска влада
Свом посланику
У Петрограду
Или Москви
1914. године
Или неке раније
Или касније
Пре Петра Цетињског
Или после проте Матије

Или ових година и дана
Кад се један с Мећавника
Послан од себе сама
Упутио у исту земљу
Истим путем
И истим послом

Не можемо бити већи Срби
Од Срба
Чуо је чим је стигао
Али моја жена каже
Да Срби тренутно
Не могу бити Срби

И да би Руси
Сад морали бити
Већи Срби од Срба

Није лако живети
С таквом женом

Али јесте бити
Већи Србин
Од Срба

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

Дуго се накањујем
Па и озбиљно решавам
Да нешто научим
Нема смисла
Да ништа не знам
И немам појма
Ни о чему

То већ почиње да ми смета
И боде очи другима
Свак нешто зна
Једино ја штрчим
Као неко ко ништа не зна

Нисам намеравао да научим
Богзна шта
Већ нешто најосновније
Што би поштен човек
Морао знати
А да га није срамота
Што то зна

Било шта
Што бих веровао да је тако
И могао да тврдим
А на питање да ли сам сигуран
Да смем да поновим

Рецимо стране света
Волео бих да ми неко објасни
Колико их има
И како се одређују
Један ми је годинама објашњавао
Оно о маховини и гробовима
Али још док сам га слушао
Било ме је срамота
Да то памтим

Уосталом где да нађем маховину
И срозам се толико
Да разликујем људске гробове
И где су којем мртвацу
Окренуте ноге
А где глава

Време лети а ја немам ништа
У убогом дому ума мог
Био сам се понадао
Да ћу сам бирати шта да знам
Да ми то нико не прописује
И да од толиких знања
Изаберем своје
Вредно памћења
А да пуним главу као шпајз
Туђим сувишним знањима

То не бих био ја
Ни мој живот

АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће

Почињао је једва чујним
Монашким гласом

Али слушајући себе
Како понавља изношене фразе

Почињао је да се нервира
И подиже глас

И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао

То га је бодрило
Да говори све гласније

И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу

Повезао вијуге
И уждио сваку ћелијицу

И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен

2

Како је говорио тако је и писао
Почињао мирно распредајући

Закукуљену и замумуљену
Староставну патристику

Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане

И сјури у фусноту
Да изурла себе

Препознајући у данашњем времену
Давно описане људе и догађаје

Тагови: Матија Бећковић, Песме