АНЂЕЛКОВИЋ: СРПСКА ПАТРИОТСКА ЈАВНОСТ МОРА ДА СТАНЕ УЗ ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКЕ

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да је од великог значаја оно што ради и говори предсједник Републике Српске Милорад Додик с обзиром на чињеницу да на институционалном нивоу још неко има храбрости да говори о државно-националним правима српског народа.

Анђелковић је истакао да зато српска патриотска јавност мора да стане уз предсједника Републике Српске.

„Он нас упорно подсећа да српство није србијанство, и да у ширим размерама има право на државни живот. То је најважније чак и када се са председником Републике Српске не слажемо око модела поделе Косова, саме идеје поделе или било чега другог. Суштина је да на институционалном нивоу неко још има храбрости да говори о државно-националним правима српског народа, а Додик је то више пута чинио не само у вези са Републиком Српском већ и, примера ради, Србима у Црној Гори“, појаснио је Анђелковић.

Он је подсјетио на недавне Додикове изјаве да укoликo дoђe дo укључивaњa Кoсoвa у УН и другe мeђунaрoднe институциje, тaj исти пут зaтрaжићe и Бaњaлукa.

Анђелковић је у ауторском тексту за београдски недељник „Печат“ оцијенио да је већина одјека у Србији поводом Додикове изјаве била, у најмању руку, резервисана, али из дефетистичких а не изразитије националних побуда.

„Провејавао је манипулативно наметнут страх да се не отвори некаква нова балканска Пандорина кутија, те се стога са скепсом гледа на више него утемељене захтеве лидера Српске у вези са њеном будућношћу. А то, гле парадокса, да је за нас већи део Косова и Метохије изгубљен /ако не и та наша јужна покрајина у целини/, прихвата се од многих здраво за готово.

Страшно али је тако, и за то је у многоме одговоран, како садашњи тако и претходни официјелни Београд. Наш наводно рационални приступ националним интересима, који често прераста у дефетизам, до тога нас је довео“, навео је Анђелковић, оцијенивши да је зато од огромног значаја оно што ради и говори Додик.

Он је додао да се свијет мијења и да геополитичке околности постају повољније за српски народ.

„Несрећа је у томе да ми често то превиђамо. Нисмо схватили значај урушавања Берлинског зида и то смо скупо платили. Сада као да су нас хипнотисали да званично, са изузетком Бањалуке, адекватно не опажамо круњење Атлантског бедема и могућности које за нас из тога могу да произађу“, истакао је Анђелковић.

Он је навео да је српски простор крајем прошлог вијека раскомадан, те да то не значи да бар преостали његови дјелови у будућности не могу да буду повезани, а да би се то десило Срби не смију да забораве шта је њихово и шта реално од тога могу да поврате.

„Они који су нас мрцварили великом делу наше нације и њене политичке елите су испрали мозгове и утерали страх у кости. Тако може да се деси да се уздржимо да узмемо и оно што нам је отето… У светлу тога додатно видимо колико је значајно што Додик инсистира на праву Републике Српске на самоопредељење. Подсећа нас ко смо, шта смо и шта је наше. Од таквог става само је један корак до свеобухватне борбе за српске интересе на целом нашем простору. Зато српска патриотска јавност мора да стане уз председника Републике Српске и подржи његове захтеве“, нагласио је Анђелковић.

Он је указао да је битно да се подржи суштина а она је да спрски народ има право да се бори за уједињење.

„Када се прихвата да Албанци траже туђе, зар је нормално да се негира да Срби желе да поврате своје? При томе не мислим на недобронамерне странце, од којих такво понашање треба и очекивати, већ на нас саме, често утонуле у поноре самозатируће малодушности“, појаснио је Анђелковић.

Он је подсјетио да је још прије десетак година већини Срба дјеловало крајње неприхватљиво стављање у исту раван Косова и Републике Српске.

„Државност наше западне земље, иако привремено ограничена припадношћу широј босанско-херцеговачкој заједници, сматрана је нечим неспорним. Није довођена у питање. Само су се ишчекивале повољније међународне околности па да буде заокружена или пак да Република Српска крене путем уједињења са Србијом. Без обзира на трагедију из 1995. године, и даље је била жива, иако у суженом виду, идеја свесрпског обједињавања у погодном моменту. Српска Крајна је била ‘убијена’, али не и српство у целини.

Република Српска, Србија и Црна Гора доживљаване су као неприродно разједињене српске земље којима је судбина да пре или касније у неком облику буду повезане. Када је реч о Косову и Метохији, преовлађујуће је тај део наше територије сматран привремено окупираним областима“, истакао је Анђелковић.

Он је у ауторском тексту навео да је дио јавности био на позицијама да Србија не смије да прави било какве компромисе око државног статуса Косова и Метохије, односно да мора да истраје у инсистирању да њена јужна покрајина прије или касније буде враћена под пуну контролу Београда, док је други дио грађанства сматрао, као и данас, да је подјела једино реално рјешења, али готово нико се у вези са тим није ограничавао само на сјевер Косова.

„Он се подразумевао као нешто што је и тако у нашим рукама. И био је као што је у значајној мери, без обзира на све уступке Београда, и даље. Зато се калкулисало, што се сада из неког накарадног разлога све ређе чини, да евентуална накнада за наше пристајање на сецесију /већег/ дела Косова и Метохије са албанском већином може да буде враћање Србији дела Косовског Поморавља, зона око наших најважнијих манастира и још неких делова Косова и Метохије“, рекао је Анђелковић.

Он је нагласио да је и тада дио грађана Србије и њихових политичких представника – под диригентском палицом оних који су на нас 1999. извршили агресију – заговарао да је Косово изгубљено, али они су били маргинални и доминантно третирани као екстремни дио такозване „Друге Србије“, познат као „анти-Србија“.

„Континуирани системски дефетизам, упорна страна и из иностранства спонзорисана антисрпска пропаганда, општи национални замор, вишеслојна идеолошка конфузија довели су до тога да се ствари скоро преокрену. И даље већина Срба није спремна да прихвати отмицу Косова, односно активно пристајање Београда на тако нешто. Међутим, грађани су угурани у зачарани круг ирационалног и стерилног противљења у коме има мало места за национално конструктивна решења. С друге стране објекат су сталног застрашивања. У таквим околностима многима чак и подела Косова која подразумева враћање Србији ефективне контроле над севером наше покрајине делује као пуки сан“, оцијенио је Анђелковић.

Он је додао да су Срби изложени фаталистичком бомбардовању причама о томе шта Албанци хоће или неће, са чим се Вашингтон слаже, односно чему Берлин тежи.

„У томе има све мање места за нас и наше легитимне аспирације, а медији, политичари, аналитичари и многи други уместо да нуде акционе програме, скрушено наричу над тужном српском судбином или копају по прошлости да би због ње некога са наше стране оптужили. Свакако, далеко од садашње власти. Тако су многи почели да прихватају накарадну перспективу према којој је за нас готово све изгубљено док други имају широко поље за маневрисање, те ако у таквом склопу ствари ишта извучемо, треба да будемо срећни. Наравно, у вези са Косовом и Метохијом а не у ширим оквирима“, навео је Анђелковић.

Као што је некада, каже он, било ненормално занемаривати идеју јединства српског простора, сада је постало за многе скоро шокантно о њој говорити.

„Док се батргамо у косовском живом песку, тек узгред се бавимо и судбином Републике Српске а Србе у Црној Гори смо на најсрамнији могући начин занемарили. Србима у Хрватској и дугим двофазним геноцидом којем су у прошлом веку били изложени, као друштво се бавим тек пригодно, и то често у функцији подизања рејтинга припадницима политичке елите.

Наши регионални и глобални непријатељи већ дуго имају за циљ да српство сведу на србијанство. Другим речима да српски простор ограниче само на Србију а друго, ако евентуално опстане, у тој матрици би било доживљавано као њен мањински огранак, а никако као интегрални део српске национално-државне, макар и подељене, територије. Српске земље ван Србије би тако постале ‘туђе’, а тамошњи Срби припадници дијаспоре а не своји на својој дедовини“, упозорио је Анђелковић.

Он сматра да се, нажалост, стиче утисак да се Србија све више са таквим накарадним конструктом мири.

„Некада смо га одлучно одбацивали, данас макар имплицитно на њега у многоме пристајемо. Додуше, још је жива свест, од институционалне до медијске сфере, о Републици Српској као значајном српском интересу, али се и Српска третира аморфно, у духу некакве дејтонске аутономије, а не активно као пуноправна западна српска држава која природно тежи заједништву са Србијом“, закључио је Анђелковић.