СРПСКИ РАТНИК СА КОСОВА ПИСАО ЈЕ МАЈЦИ, А ЗНАО ЈЕ ДА СЕ ЖИВ ВРАТИТИ НЕЋЕ: Ово нам је четврти рат, ми Срби као да смо бога камењем гађали!

Српски ратник Јосиф Димић из Црне Траве писао је 1915. године из Пећи писмо мајци, пред повлачење српске војске у Албанију. Тада није знао да му је мајка умрла од дифтерије, али је предосећао да више неће видети ни њу ни своју породицу. Нажалост, црне слутње су се обистиниле.

Јосиф Димић је умро од исте болести на острву Видо, а гробница му је постало Јадранско море.

Писмо је стигло након 3,5 године у Црну Траву, а у међувремену тужна судбина задесила је део његове породице. Од дифтерије су му преминули и син Стојанча и ћерка Симка.

Ипак, рат су преживели Јосифова жена Перка и осмогодишњи син Јаков али су и они живели у тешкој беди, а најчешћа храна им је био корен слатке папрати.

У овој документу Јаков је делимично описао и голготу наше војске која се повлачила преко Албаније, али и злу судбину српског народа који је често био жртва ратова. Писмо преносимо у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито. Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу“.