ЛУКА ВУКАДИНОВИЋ: Мајко

Кад су мене сатирале муке и давиле жеље да ме није, ти си мокрим оком гледала сина, последња и прва била си мајко.

Кад помислих да учиним лудост и да образ окитим срамотом, ти си нечујно рекла, Волим те сине.

Кад су туђе очи и сакате руке бленуле и казале мене, ти си мајко, родитељко сакрила у себи моју срамоту.

Како да љубав моју, моја дивна мати напишем другом сину да чита, како сузу и сјећање да кажем и како да знам да сам свима реко’.

Опрости ми моја заштитнице прва, не замјери сину што ти пише слабо, него дивна моја мила мати помоли се мајци за тужног сина.

Како мајко да опишем љубав, како да волим судбину своју, како теби жено и мајко да донесем радост и видим ти лице.

Можда си мајко сањала сина који лика нема мог, можда си мила молила Бога да син бољи буде у наручју твом.

Дивна моја мајко, сан ми често дође, прошлост се јави па ме врати на малене дане и видим те мајко и гледам тебе са сином и видим сина како мајку тражи.

Вратим се у ситне дане, копам прашину, листам заборав и поново ту видим само тебе мајко.

Суза моја лице кваси кад се сјетим погледа твог и заиста, госпођо мајко, осјетим љубав из погледа твог.

Да је бар мало година дужа и тренутак да остане као ожиљак дуго, па да могу мајко да заплачем често.

Ти си ме прва назвала сином и прва си мени загрљај дала, прва си мајко имала сина, твоја рана мајко непрестано боли.

Како си понос држала мајко и оних дана кад је било глади, како си сина тјешила малог, како си сузу крила у оку.

Зашто си жено најмилија, жено заборављена, мајко, зашто си терет судбине туђе на нејаке груди подигнула.

Зашто сад чекаш и зашто сањаш, зашто себи дане кратиш, зашто плачеш и зашто волиш, зашто жртвујеш своју љепоту.

Чекаш и гледаш ливаду и пртину празну и замишљаш како долазим теби, довољно је да ме видиш мајко и да сазнаш мила како ми је било.

А увече кад сабираш мисли па сан неће да те спаси, ти поново дозиваш сина и тихо говориш његово име.

Дивна моја мајко и син твој први сабира мисли, па сабране одузме са жељом и креће госпођо мајко да види ти лице и цјелива руку.

Ено тебе мајко на прагу старе куће и ено сина стазом виђеном, Он долази мајко са маленим сином.