Милан Ружић

Какви смо ми, Србија и није толико рђава

31.05.2018.

Гледано кроз теорију да свака држава јесте пројекција њеног народа, онда на Србију можемо гледати као на старицу. Ако посматрамо године, она заиста јесте пројекција свог народа с обзиром на то да ћемо ускоро имати више пензионера него осталих.

Даље, Србија већ одавно прима пензију за своје заслуге у разноразним ратовима за ослобођење, па после ревизије осталих, млађих држава, и она је оптужена како је водила освајачке ратове.

Пензија јој је веома мала, па је Србија због тога приморана да претура по контејнерима богатијих држава где се испоставља да западни контејнери заиста лепо изгледају, иако се из њих нема шта појести, јер они једу док све не потамане, па онда и сами, одевени у смкинге претурају контејнере целог света. У источним контејнерима нема ничега, јер су и њихове земље гладне, мада у последње време успевају преко хлеба да додају и намаза.

Опет, судбина Србије је судбина њеног народа. Она се вуче светом тражећи милостињу или позајмицу за коју тврди да ће је некада вратити. Шаљу је од шалтера до шалтера, јер нико неће да јој каже који је њен, пошто је увек негде између.

Када она шета светским улицама, сви је избегавају, као што је то случај са свим старцима. Мршекају је, псују, добацују, провоцирају, пљују, а она, онако лаганим кораком једва иде улицом често посустајући од глади и жеђи, а нико да јој помогне. Док је била млада лепотица, утркивали су се да јој се допадну, јер су знали да њено освајање значи огроман успех, мада су ретки успели.

Данас је нико неће. Има нерешено стамбено питање, као и већина пензионера, јер нема да плати рачуне за оно што су други потрошили у њеној кући називајући је својом. Све су појели, источили, раздавали, избушили, продали, скинули и претопили, па су њој остали само ти рачуни које ће враћати док је жива, а оваква неће још дуго.

Колена јој клецају, па тешко устаје, рука јој се одузима, и то она десна којом се крсти, иако је одувек имала контролу над њом. Више ни не види добро, па свакога прима у кућу, а и слух је полако издаје, па не успева да чује оно што се намерно прича тихо. Све јој је слабије и памћење, па јој сад други говоре о томе каква је била и шта се све дешавало у њеном животу. Велики је верник, па све што је слажу или јој подвале, она опрашта.

Оваквој каква је свако јој може наређивати, помагати јој, одмагати, подваљивати, лагати и никоме неће бити жао, а њој је свеједно. Покушавају јој сад објаснити како она није то што је и како би ваљало да буде неко други и нешто друго, па ће јој пензија бити редовнија и већа, па она често и буде нешто друго, јер је већ вековима ово и оваква, па јој свака новотарија добро дође и она је усваја из чисте досаде и жеље за променом.

Нема ни ближе ни даље родбине, јер су њене вршњакиње одавно завршиле, а оне које су још увек живе, живе су под другим именима и са страним пензијама, нашминкане и убеђене да су млађе него што јесу. Она није на ово пристала, а надам се и да неће.

Ако је заиста тачно да је држава пројекција народа, онда она и није толико рђава. Уколико јој се сећање врати, па се са њим врати и рука, вид ће се у вери средити, почеће да памти уколико се само потруди, јер све је у вежби, а онда ће, крећући се лакше када колена прездраве, моћи брже да устаје. Када устане и искористи сву своју старачку мудрост стечену за оволике векове, одбије да буде истрошена старица, јер све је у томе како се ко осећа, онда ће поново бити она стара лепотица коју ће сви хтети за себе. Тада ће моћи да буде горда дама која ни са ким неће да прича, а о њој ће сви причати. А оној заносној лепотици са тешким тексашким нагласком која јој сада прича како би требало да се носи са млађима од себе, моћи ће да каже да се она носи.

Како оваква старица, каква је Србија сада, може да се шета модном пистом са толиким девојкама очекујући ишта сем подсмеха и јавног понижења насталог у лажи и обмани саме себе?