ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Преко класика до заборављених писаца

Мало је народа који могу као Срби да покажу своје литерарне списе који су настали пре хиљаду година и који су сачувани кроз цео миленијум. Ово истиче академик Миро Вуксановић, главни и одговорни уредник Антологијске едиције “Десет векова српске књижевности”, чије је прво коло, у издању ИЦ Матице српске, штампано 2010, а девето се појавило пред читаоцима пре неколико дана.

У овом колу су, у једној књизи, посланице, молитве и путописи четворице старих писаца, Димитрија Кантакузина, Константина Михаиловића из Островице (“Јаничареве успомене”), и двојице патријарха, Пајсије и Арсенија III Чарнојевића. Приређивач је Томислав Јовановић, који је уредник свих пет томова из старог доба, а који сада, као целина, делују и друкчије и импресивније. Најдужи временски период у овом колу има антологија књижевности за децу, у два тома, коју је уредила Зорана Опачић. Избор, у коме су и поезија и проза, обухвата време од Захарија Орфелина из 18. века до Игора Коларова рођеног 1973.

Једним томом, у књижевни живот су враћени писци који су били готово заборављени: Јелена Димитријевић, која је заступљена песмама, приповеткама, путописима и кратким романом “Нове”, и Владан Ђорђевић, који је остао познатији у медицини и политици, а аутор је драме “Народ и великаши”. Заједничку књигу су им приредиле Слободанка Пековић и Љиљана Костић. Међу писцима који су остали у другом плану је и Божидар Кнежевић, чије је мисли и изреке одабрао и коментарисао Саша Радојчић.

– Када смо покренули ову едицију и прво коло послали Добрици Ћосићу, стигло је љутито писмо. Књиге је дао Библиотеци САНУ, а у писму осудио наш почетак – каже Вуксановић за “Новости”. – Сада су у овом колу две Ћосићеве књиге, “Корени” и “Бајка”, које је, као свој последњи посао с пуном пажњом приредио Милан Радуловић, рекавши да је прва књига темељ, а друга кров укупне Ћосићеве књижевне грађевине.

Породичну трилогију, одабране приповетке и есеје Данила Киша у обимну књигу је окупио Михајло Пантић, песме и есеје Миодрага Павловића његов тумач Ђорђе Дестић, док је приповетке и два романа Мирослава Јосића Вишњића одабрао Радивоје Микић.

Према речима саговорника, уреднички рад је од почетка добро усмерен, придржавајући се истих начела и критеријума, по правилима која су донета унапред. Свакој књизи је обезбеђена равноправност, јер се примењује исти модел. Сваком писцу припадају исте рубрике, а њихов обим је сразмеран квалитету и значају одабраних дела. Прва серија има 120 књига, у другој, такође антологијској, биће још педесетак томова, из свих жанрова, из прошлог и нашег века. Сигурно је, уверава Вуксановић, да неће изостати ниједан писац од значаја, да ће правда бити до врха испуњена.

– Нових десет лепо приређених и опремљених књига још једном је потврдило да је ова антологијска едиција значајан национални књижевни и издавачки подухват. Идуће године, у десетом колу, биће објављена 100. књига, као овера да је овај посао донео више него што смо могли да се надамо у приликама какве јесу – каже Вуксановић.

ИЗДАЊА ЗА СВЕ

ГЛАВНИ посао обављују приређивачи књига, који пишу предговоре, бирају текстове, израђују хронологију и библиографију писца, исписују објашњења, где је потребно израђују речнике и бирају прилоге критичара, објашњава Вуксановић и додаје:

– Главна одлика је да овако научно издање може да користи, без сметњи, и ученик, и професор, и читалац без великог образовања, и интелектуалац високог реда. Зато имамо стотине сталних претплатника, који су уз буџетски новац који добијамо најбоља подршка целом подухвату.

ВЕЧНОСТ

ОВДЕ је реч о кретању уназад да би се сагледала целина националне духовности која нема природнијег начина од књижевног да се именује и пренесе другима, истиче Вуксановић. То увек даје више од очекиваног и познатог, то шири, отвара прозоре на све четири стране. Показује светлост речи, метафора и других слика у њима, уверава нас да не постоји ништа што може као књига да забележи све. Зато је писана реч увек на путу у вечност. Такав пут најбоље чувају књига и њен писац.