АЛЕКСАНДАР РУКАВИШЊИКОВ: Правећи „Немању“ спознао сам вашу величину

Захвалан сам судбини што сам управо преко рада на споменику Стефану Немањи упознао велику историјску и уметничку баштину српске средњовековне државе, каже за “Новости” вајар Александар Рукавишњиков (1950), који је са архитектом Петром Арсићем аутор победничког решења на конкурсу за споменик утемељивачу наше средњовековне државе, на Савском тргу.

Угледног руског уметника, чији ауторски потпис у Москви носе споменици Висоцком, Достојевском, Алексадру Другом, јунацима “Маестра и Маргарите”, Ростроповичу…, сусрели смо управо док је још једном обилазио место где ће бити постављена његова визија оснивача династије Немањић. Испред садашње железничке станице, где ће се када обележје буде подигнуто наћи музеј, објашњава нам како је после позива да учествује на овом конкурсу откривао лепоту и богатство нашег наслеђа.

Како би у том свом науму успео, позвао је за сарадника архитекту Петра Арсића, али и свог сународника Николаја Мухина, који ради мозаике на Храму Светог Саве, који ће у једном делу учествовати у ликовној реализацији.

– Са емотивне стране, имао сам потребу да овим спомеником покажем оно што је својствено православљу, али и Стефану Немањи, ту меку силу, уздржаност и скромност – прича уметник. – Нисам желео да га представим кроз сирову снагу и надменост владара, већ да истакнем њему својствену снагу, која је унутрашња, скривена, пригушена.

Током боравка у Београду Рукавишњиков и његов тим имали су састанак са конкурсном комисијим како би се договорили у ком правцу даље треба разрађивати решење понуђено у конкурсном раду.

– Обрадовало ме је што нам је комисија одобрила да храбро уђемо у нове стваралачке домете и још осавременимо пројекат, али смо и тражили да нам јасно дају смернице у ком правцу треба радити даље – открива вајар. – Нисам живео у 12. веку у Србији, а иако сам проучио много материјала, готово све што ми је било доступно, рачунам на стручну помоћ историчара који су експерти за српски средњи век. Залажем се да добијемо скице свих елемената одеће, инсигнија, оружја, како бисмо прецизно знали какав је био Немањин мач, огртач…

У рад на обележју првом српском владару, укључиће се тако и група наших најугледнијих стручњака, историчара и историчара уметности, која ће ауторизовати аутентичност детаља и ликовних представа, попут Немањиног колпиона или прстена.

Рукавишњиковом композицијом доминира монументални постамент, који је у облику напрслог византијском шлема, о чему уметник каже:

– Размишљао сам како да изразим утицај Византије на стварање Србије, али и онај који је имала на друге словенске народе, пре свега ширењем православља. Историјски, односи Византије и Србије су се мењали, па сам желео да представим и оно добро, али и сурове борбе. Дошао сам тако на идеју да то буде византијски шлем, који са спољне стране има ратничка обележја, али је разорен, руиниран.

На том шлему, додаје вајар, Стефан Немања стоји у контрапосту, ослоњен једном ногом на ручицу свог жезла, док му је друга опуштена и одваја се од остатка византијског шлема.

– Жезло је симбол државности и зато ми је тај динамизан био веома важан, јер је онда јасно да ће се, као љуска јајета, тај византијски шлем разорити, и да ће остати само ручица жезла, као знак идентитета и самосвојности Србије – тврди Рукавишњиков. – Из те љуске се родила и култура Србије, на византијској традицији. Посетиоци ће кроз ту перспективу видети читав процес рађања и осамостаљења српске државе, из окриља Византије.

– Као човек средњих година мислио сам да много знам о историји уметности, а онда, када сам обишао Студеницу и Жичу, преда мном су се створиле српске средњовековне фреске, које су у неким елементима изнад онога што се у том периоду дешавало у културама западне Европе – прича Рукавишњиков. – Посебно ме дотакла снага духа Немање и његових наследника, пре свих Светог Саве. Трагедија је што је за човечанство то благо затурено. О томе би требало да се више говори, да се свет подучава, за шта ћемо се заједно борити.

И пре учешћа на конкурсу Рукавишњиков је, каже, више пута долазио у Србију и заволео наш народ, а смишљајући своју скулптуру најважније што је имао на уму јесте да се она уклопи у урбанизам и дух Београда, да не наруши изглед постојећих, старих здања:

– С друге стране, и сам град расте, модернизује се, усавршава, па и споменик, уз то што мора да буде традиционалан, граду би требало да да нову, савремену силуету. У жељи да то обележје буде упечатљиво Београђанима, али и гостима и туристима, да постане знаменитост града, каквих има свуда у свету, нисам хтео да има класични постамент са фигуром, већ сам се определио да то буде једна занимљива композиција – наставља саговорник.

Унутрашњост шлема ће, према речима аутора споменика, бити један јавни, урбани простор, унутар кога ће моћи да се седи, шета, информише и учи:

– У средишњем делу биће историјских артефаката, а посетиоци ће имати доживљај као да су ушли у православни храм, који је за ралику од католичких и неких других, топао, пријатан, ушушкан. Можда ћемо чак ставити и нека места на којима ће моћи да се запале свеће. На унутрашњим странама тог разваљеног шлема биће и фрагментарних представа из Немањиног живота, вероватно осам, о чијем избору ћемо се такође договорити са стручњацима за историју. Оне неће бити прецизне, урамљене, већ ће личити на фреске у средњовековним црквама.

У центру споменика, испод жезла, постојаће стаклени круг, пречника осам метара, испод која ће бити јама дубока четири метра.

– Системом огледала и уз помоћ осветљења добиће се утисак бесконачног продужења тог жезла. Тако добијамо илузију духовне и просторне вертикале, бесконачности. Држава Србије није настала и завршила се у средњем веку, већ опстаје и траје до данашњих дана и трајаће и у будућности. Овом светлосном илузијом добићемо симболику њене вечности – закључује Александар Рукавишњиков.

СТВАРАЛАЧКА СЛОБОДА

НА питање колику тешкоћу представља то што на фрескама не постоје прикази Стефана Немање као средовечног човека, вајар одговара шалом:

– То је наш плус, јер да их има то би онда и лоши скулптори могли да направе. Овако имамо стваралачку слободу и могућности да маштамо и направимо своју визују. Живимо у 21. веку и пред уметницима је дијапазон искуства свих култура света створених у свим епохама, а ми се према сензибилитету опредељујемо за одређене тенденције.