МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Највећи Срби су сви они који часно и честито живе своје животе и несебично доприносе заједници

Мухарем Баздуљ је по много чему специфична фигура српске књижевности XXI века. Томе је дакако допринело то што га је у тинејџерским данима са литерарног хоризонта највише обликовао опус Данила Киша. Но, можда више од Киша, Баздуљ по свом стваралаштву подсећа на Станислава Винавера. Како по изузетном преводилачком умећу, тако и по дубоком познавању књижевности и језика. 
Баздуљ је у интервјуу за Искру говорио о великим уметницима, о томе шта их спаја, а шта развдаја, о Мундијалу у Русији, о томе колико је несрећа добар маркетинг за литературу и уметност, али и ко су по његовом мишљењу највећи Срби и најважнији живи српски интелектуалци.

Ваша животна дефиниција  књижевности?

– Књижевност је трагање за истином. Књижевност је истраживање постојања. Књижевност је начин да у свету у коме се живи само једанпут, живимо више пута. Књижевност је свет остварен у језику. Књижевност је слобода.

Укратко опишите књижевну сцену Србије?

– Књижевна сцена Србије је шарена, као и Србија сама, у добром смислу шарена, да се разумемо. Лоше је за књижевност када (за)влада само једна поетика.

У књижевност сте ушли 1999. године, збирком прича ,,One like a song’’. Значајно место у тој књизи, свакако, има Данило Киш. Анализирајући Кишову биографију коју је написао Марк Томпсон, констатовали сте:,,У Кишовој прози Томпсон проналази лијеп амблем његове везаности за домовину; у његовим причама и романима, каже Томпсон, ријеч Југославија се, наиме, помиње само једанпут.‘’.   Шта то Вама представља? И да ли је човек заиста више човек по стварима које прећути, него по онима које каже, како је рекао Албер Ками?

– Мени је Данило Киш, нарочито у тинејџерским годинама кад човек ваљда одлучује шта ће му бити вокација, био вишеструко важан. Он ме је тих година учио како и кад си заборављен од света не треба заборављати свет, како не треба имати комплекс кад пишеш на малом језику, како су естетика и етика неодвојиви, како је посебно у временима кад се светови руше књижевност наша копча са смислом. Лепу сте паралелу направили код Томпсонове проницљиве опаске о Кишу и те Камијеве мени страшно драге реченице. Да, мени се чини да су шутње често индикативније од прегласног говора. Има у томе, наравно, и оног типичног романтичарског сентимента. Знате и како Китс у оној чувеној песми вели да су мелодије које не чујемо слађе од оних које чујемо…

Данило Киш је уз Кундеру и Борхеса доста повезан са Вашим стваралаштвом и неке Ваше књиге су у великој мери настајале под утицајем његовог опуса. Једном сте испричали анегдоту, из које бих посебно издвојио да је Данило Киш рекао како је ,,Крлежа споменик од 80 књига, комунистички Волтер’’. И поред тога, Крлежа му није помогао у највећој књижевној афери друге половине XX века, која је обележена књигом ,,Треба ли спалити Киша’’ Боре Кривокапића. Какав је Ваш став о свему што се изродило из те афере, поготову мислим на ,,Час Анатомије’’?

– Та је афера Данила Киша, по свему што знамо, јако скупо коштала. Али као у оној јеванђељској паралели с којом Достојевски отвара „Карамазове”, из тог зрна је за нашу културу изникло заправо много доброг. Мислим првенствено на сам „Час анатомије“ који је постао арс поетика целе једне генерације. То је страшно важна књига, једна од неколико најважнијих нефикцијских књига написаних на српском језику.

Протагонисте Ваше ,,Друге књиге’’ повезује борба. Јунаци Ваших прича су Фридрих Ниче, Вилијам и Хенри Џејмс и многи други. Један критичар је рекао да је за Вас ,,историја збир интерпретација, док је машта збир чињеница.’’ Да ли се слажете са Зораном Радмиловићем који је рекао да се у уметности залаже за лаж или са Александром Сашом Петровићем који је изразио да је ,,циљ уметности –истина’’?

– Опет јако лепо питање, а чини ми се да и сами наслућујете одговор. Нису, наиме, та два става толико супростављена. Суштина фразе „залажем се за лаж“ је у њеној формалној елеганцији и лепоти. Да је речено, рецимо, „пледирам за лаж“, то не би било то. Други исказ је много више базиран на садржају, него на форми. У том смислу, слажем се са обојицом и додајем: Уметност је лаж која саопштава много дубљу истину од оног што је на први поглед истина.

Када сте имали 26 година објавили сте свој први роман ,,Концерт’’. Када је право време за писање првог романа?

– То заиста зависи од особе до особе. Мени се заправо допада она пракса Андреа Жида који је својим дужим прозама давао поднаслов „сотија“ бежећи од те жанровске диктатуре романа све док није написао књигу за коју је мислио да је прави роман. Ми данас живимо у времену кад се свака проза дужа од 100 страна (а понекад чак и краћа) називају романима и готово да је немогуће побећи од те одреднице. У том смислу, пишете први роман у тренутку кад имате даха за дужу прозу.

,,Концерт’’ је роман ратне тематике. Миљенко Јерговић је рекао: ,,Несрећа је најбољи маркетинг за књижевност и умјетност.’’ Да ли се слажете с овом тврдњом?

– Донекле да, нарочито у контексту прилике да писци из мањих језика добију прилику за „15 минута славе“ на Западу. Ипак, маркетинг и књижевност немају превише међусобне везе. Што рече онај књижар, неке књиге се продају за 40 дана, а неке за 40 година. Не бих се олако кладио да је она која се пре распрода – боља.

Ко су за Вас највећи Срби? А ко највећи живи српски интелектуалци?

– Највећи Срби су сви они који часно и честито живе своје животе и несебично доприносе заједници. Највећи српски интелектуалци су они који могу да стоје раме уз раме са највећим интелектуалцима других народа и који се такође не повлаче у „куле од слонове кости“ него учествују у јавном животу: Бранко Милановић, Станко Церовић, Емир Кустурица…

,,Је ли могуће заљубити се у ријеч, у име, питао се Бајрон. И да ли би ружа збиља истим дахом мирисала и да се не зове ружом?“. Постављате ово питање у својој књизи ,,Ђаур и Зулејха’’. Стара латинска изрека даје одговор на то питање, а она гласи ,,Номен ест омен’’, односно ,,Име је предзнак.’’ Слажете ли се с тим?

–  Мени је та идеја инспиративна. Подсетићу овде да се и једна моја књига прича зове „Јерес номинализма“. Не мислим, наравно, да име нужно одређује судбину, али за нас писце, људе опседнуте речима, то је идеја која може бити згодно надахнуће.

Бавите се и преводилачким радом. Умберто Еко је рекао да је ,,превођење умеће упропаштавања’’. Да ли се заиста губи основна драж књиге њеним превођењем или сваки нови превод у књигу убризга иновативну енергију?

–  Постојање светске књижевности као концепта не би било могуће без превођења. Већ и самом чињеницом да и сам преводим, јасно је да верујем да превођење и те како има смисла, односно, како кажете, да превод може да убризгу у књигу иновативну енергију. Мило ми је, рецимо, кад се нека моја књига преведе на страни језик па приметим како неки страни читаоци откривају у њој нешто што је прошло непримећено од домаће публике.

С обзиром на то да сте рођени у Травнику, често се доводите у везу са Ивом Андрићем. Он је написао;,,Победници рано лежу и добро спавају’’. Наш нобеловац је углавном писао ујутру, а у које доба дана Ви пишете?

– Нисам ту претерано доследан. Кад сам био млађи, писао сам готово искључиво ноћу, а у последњих неколико година хватам самог себе да ми нарочито прија писање ујутро. Има ту и неке чудне психологије: кад пишете ујутро и кад, рецимо, до поднева напишете нешто чиме сте задовољни, онда остатак дана човек обично проведе у неком лепом расположењу које опет прија сну и помаже да и сутра ујутро напишете нешто добро.

У Јапану људи завршавају оброк кад им је најслађе. У складу с тим Хемингвеј је прекидао писање кад му најбоље иде. Метафорички говорећи, да ли је срж уметности у томе да процениш кад је потребно да се стави тачка?

– Има истине у томе. То подсећа и на искуство кипара. Ви на почетку имате стену у којој само ви видите обрисе будуће скулптуре. Неће, међутим, бити добро ако с клесањем наставите до унедоглед. На крају неће остати ништа.

,,Међу свим слепим људима на свету, има један кога не волим много. То је Хорхе Луис Борхес. Да је добар писац, то је очигледно, али свет је пун добрих писаца. Осим тога, не поштујем никога зато што је добар писац. Потребни су и други квалитети. Хорхе Луис Борхес кога сам срео два или три пута у животу, има шездесет година и делује ми уображено и самозаљубљено(…) Не волим реакциони тон његових појединих ставова, а ни његов презир према Шпанији. Добар говорник, као и многи слепи, Нобелова награда му се јавља као опсесија у одговорима новинарима. А свима је јасно да о томе сања.’’ Овако је давно говорио Луис Буњуел. Како Ви ово коментаришете?

– Велики уметници су као магнети, некад се неодољиво међусобно привлаче, а некад једнако интензивно и једнако неодољиво – одбијају. С Борхесом и Буњуелом је очито био овај други случај. И као што Андрић добро каже да је индикативно и оно што се о некоме може слагати, занимљиво је прочитати овако негативан суд о неком великом писцу, чак и ако се не слажете с вредносним аспектом суда. Није оно што Буњуел овде каже нетачно, али исто тако то није – све.

Ко су Ваши омиљени филмски ствараоци?

– Томас Винтерберг, Вуди Ален, Роман Полански, Вим Вендерс, Дени Аркан.

,,Април на Влашићу је увијек хладан’’- то је прва реченица истоименог, по многима и најбољег Вашег романа. Познати сте по честом мењању стилског регистра који се разликује од књиге до књиге. Но, ова књига може да се сврста и у жанр документарне прозе. Мене она највише подсећа на ,,Жути ветар’’ Давида Гросмана, а шта је Вас подстакло да је напишете?

– Хтео сам да напишем роман о великој, судбинској, животној, а никад до краја реализованој љубави. Роман нашег времена у смислу да ововременог Ромеа и Ђулијету не раздвајају толико ни завађене фамилије ни супростављене класе, него владајућа филозофија епохе која заправо не верује у такве љубави. Отуд је почело, па се око тога некако природно створио и тај оквир који помало пародира ионако пародичан тон „академских романа“ дејвидлоџовског типа. Хвала на утиску и паралели с Гросмановим „Жутим ветром“. Једна од ствари коју волим у рецепцији „Априла на Влашићу“ јесу и књиге које различитим читаоцима падају на памет као сличне.

Да ли волите да гледате фудбал као рецимо Душко Радовић? Или да га играте као на пример Милош Црњански? Хоћу да Вас питам: радујете ли се Мундијалу у Русији који ће одржати овог лета?

– Волим да гледам фудбал. Кад сам био млађи, радо сам и играо. А Мундијалу се радујем. Један сарајевски песник је написао духовиту песму у којој вели да је просечан животни век мушкарца на Балкану седамнаест светских првенстава у фудбалу.

И за крај, шта бисте поручили младима који имају амбиције да се баве писањем књига?

– Читајте, пишите и верујте себи и у себе.