ДРУЖЕЊЕ БИВШИХ АКЦИЈАША У БЕОГРАДУ: Сузе потекле уз „Хеј Словени“

Пети београдски сабор акцијаша, градитеља у бившој великој Југославији: И ова младост је вредна, само је треба подстаћи и дати јој путоказ да гради своју сутрашњицу. Показали смо да ОРА није фора!

Другови бригадири, здраво! На поздрав са бине, из препуне сале Дома омладине у Београду, одјекнуло је три пута: Здраво!

Као некад, на почетку смотре бригада омладинских радних акција у којима су милиони младих започињали свој радни дан. Од Црног врха, када се 1944. прикупљао огрев за болнице са рањеним борцима и народом, до пруге Брчко – Бановићи… Шамац – Сарајево… до изградње Ђердапа. Ауто-пута Братство и јединство. Железаре Смедерево…

Онда је уследила химна „Боже правде“. Устали су некадашњи акцијаши, градитељи бивше велике Југославије. Али, нису се вратили на своја места. Стајали су и тражили химну уз коју су постизали рекорде на трасама некадашњих акција од Триглава до Ђевђелије.

– Ма не знају они ту химну – чуло се из публике, у покушају да ветерани оправдају младе људе из хора.

– Знамо ми – стигао је одговор и истовремено се из публике проломило „Хеј Словени“. Хор се, одмах, придружио публици. И није се знало ко заправо води песму „док у нама срце бије“… А истовремено су потекле и сузе некадашњих акцијаша, пристиглих из свих крајева Србије. Многи од њих, ослањајући се на штаке, нису се пожалили ни на године, на старост и болест, само да буду део овог, петог саборовања у Београду, у здању у чијој су градњи учествовали. Дошли су уз исте поздраве, пожелели исту химну, са истим младалачким заносом у коме су били учесници узвишеног добровољног омладинског рада. У њихово време цењеног, хваљеног и слављеног. Дошли су са уверењем да то, њихово време, није заборављено. А могуће је – и да се врати.

Одали су, потом, пошту друговима које су уписали у сећање из времена када су били популарни стихови: „Хеј, хај бригаде, своју земљу срцем граде“. Или: „Брчко-Бановићи, то је наша мета, изградити пругу још овога лета“.

Смењивали су се речи и сузе. Сузе и речи. Али, подсећање на подвиге ововремене младости која је у поплавама протекле године вратила наду одлазећима: има коме да оставе наслеђе, како је речено, лепоте омладинског добровољног рада иза кога су остале хиљаде километара пруге, тунели, бране, путеви…

– Заиста је то била лепота једног времена, рада, дружења и међусобне љубави – говоре нам Зоран Пантић, заменик команданта за друштвени рад на изградњи Железаре Смедерево, и Перо Кнежевић, заменик команданта за градилиште на Хидроелектрани „Ђердап“.

Њихову причу прекинула је порука некадашњих акцијаша:
– И ова младост је вредна, само јој је потребан путоказ.

У овој поруци нису биле само пуке речи. У сали са ветеранима, био је и део краљевачке младости, која је прошле године у свом граду, први пут после, ваљда, четврт века, окупила акцијаше из Охрида, Марибора, Руме, Беле Цркве… и укључила их у радове на санирању штете од водене стихије.

Како се то данас може и како је мало потребно, најречитије је објаснио Сретен Јовановић, председник Скупштине града Краљева:

– Нашу локалну заједницу бригадирски рад је коштао само 200.000 динара – говорио је Јовановић. – Припомогли су и донатори. Показали смо да „ОРА није фора“. А више од тога значајније је да смо показали да млади овог времена, заиста, вреде пажње и поштовања. Потребно их је само подстаћи, пружити шансу да они одговоре на најлепши начин – помогну у невољи.

На крају, остаје питање:
Да ли је овај, пети сабор акцијаша у Београду, увод у нове омладинске радне акције? Видећемо… Одговор је у још једној поруци са овог скупа:

– Поручујемо држави да створи услове и пружи шансу младима да, уз искуство старијих, својом енергијом и знањем граде своју сутрашњицу. Одговорнијег и судбоноснијег задатка за опстанак и просперитет Србије нема од оног да се обезбеди будућност нашој младој генерацији. Будућност за коју ће се часно и одговорно борити. А ми, ветерани са стеченим искуством смо ту у сваком тренутку да помогнемо колико можемо.

ФОТОГРАФИЈЕ И УСПОМЕНЕ

У холу испред сале Дома омладине, у којој је било саборовање акцијаша, на паноима са фотографијама и пропратним текстовима, дата је готово читава хронологија омладинских радних акција у СФРЈ. На једној, непотписаној, у крупном плану, види се и Александар Лека Ранковић са супругом Славком, у акцијашком, козарачком колу.

Тагови: Акцијаши, Београд, Дом омладине