НАЈОПАСНИЈИ ДЕО ПЛАНА „ДВЕ НЕМАЧКЕ“: Понизити Србију као никад у историји

Безброј пута је објашњено да се не могу поредити две Немачке, у којима је живео исти народ који је тежио уједињењу, са Србијом и Косовом, који се, по званичном одвајању — никада не би спојили. Али, има још нешто подло, перфидно, злоћудно, гангренозно што носи немачка идеја која нам се, мало-мало, спасоносно сервира на тацни европске будућности.

У фоајеу њујоршког хотела, између два срка кафе, један од најближих сарадника премијера Србије Војислава Коштунице изнео ми је прогнозу која му је вероватно само интуитивно севнула кроз мисли.

За сваки случај сам је записао у новинарски блокчић.

Рекао ми је:

„Видећете, Запад неће одустати од овог плана ’две Немачке‘. Стално ће се враћати на њега…“

То је било прохладног, али сунчаног предвечерја, 19. децембра 2007. на Менхетну, свега неколико сати после седнице Савета безбедности Уједињених нација, на којој су преговори Срба и косовских Албанаца дефинитвно капитулирали.

А ту идеју о регулисању односа између Србије и Косова по моделу Западне и Источне Немачке изнео је током дијалога баш Немац Волфганг Ишингер, који је уз Френка Визнера (САД) и Александра Боцана Харченка (Русија) чинио преговараачку тројку која је требало да помири ставове Београда и Приштине.

Тај план Србија је пре 11 година и формално одбацила, али је мој саговорник с почетка приче био у праву. Фамозни модел две Немачке непрекидно нам се, као бумеранг, враћа изнова и изнова.

То „решење“ за Косово, како су медији објављивали, предочено је од стране немачких званичника и влади Мирка Цветковића, а наводно га је и по доласку СНС на власт у Србији 2012. године, у Београд донео и Кристоф Хојзген, саветник немачке канцеларке Ангеле Меркел за спољне послове.

И ево опет, протекле недеље, исти модел за распетљавање вишевековног косовског чвора промовисао је одлазећи шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел.

У најкраћем, суштина плана је да се Србија и Косово међусобно не признају, али да Београд омогући лажној држави да постане пуноправни члан Уједињених нација. Дакле, фактички да се призна Косово, а формално не.

Значи, да се постигне „компромис“, о неповредивости граница, као по Берлинском уговору из 1972. године који је регулисао добросуседске односе Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике. Односе двеју држава насталих на поразу Хитлера и на подели између победника — НАТО-а и Варшавског пакта.

И много је за ових 11 година исписано аргумената против тог потпуно накарадног и подлог плана који у суштини представља дефинитивно и коначно одрицање Србије од свог Косова.

Безброј пута је објашњено да се не могу поредити две Немачке, у којима је живео исти народ, који је увек тежио уједињењу, са Србијом и Косовом, који се, по званичном одвајању које би печатирао Београд — никада не би спојили.

Има још нешто перфидно, злоћудно, гангренозно што носи немачка идеја која нам се, мало-мало, спасоносно сервира на тацни европске будућности.

Нешто што по количини отрова надилази, ако је то уопште могуће, и централну тачку берлинског плана — да Србија омогући коначни настанак независне и међународно признате државе Косово.

Има још нешто што промиче.

Ради се о језивом и историјски накарадном поређењу Србије са Трећим рајхом.

У својој симболичкој суштини, дакле, Београду се планом „две Немачке“ шаљу следеће поруке:

 

• Србија деведесетих година 20. века исто је што и нацистичка Немачка, а Слободан Милошевић је нови Адолф Хитлер.
• Срби су једини кривци за распад Југославије.
• Срби су изазвали рат.
• Срби су геноцидни народ.
• Срби су рат изгубили.
• Срби морају да буду кажњени.
• Србија мора да се распарча.

 

Е, управо то су дубинске и главне одредбе плана „две Немачке“ (остале одредбе можете дописати и сами), који се Србији намеће као решење за њену светлу будућност.

Прихватањем таквог опаког наума, Србија би се понизила највише у својој историји. Не би само остала без територије, изворишта свог постојања. Не би само остала без државе.

Србија би самој себи и свом народу утиснула врелим жаром на чело дангу вечне националне срамоте.

Не знам да ли је прогнозер са њујоршке кафе мислио и на све ово када ми је рекао да ће се план „две Немачке“ увек изнова враћати у Београд, али је извесно да Запад од тог плана још дуго неће одустати.

Важно је само да, колико год пута у Србију донесу тај опасни предлог, добију кратак, јасан и дипломапски учтив одговор:

„Не, хвала!“