Како ми поред онаквих, испадосмо овакви?

13.02.2018.

Није тешко у Србији навести људе да некога сматрају паметним. У гомили оних које образују необразовани, чије је станиште у ријалитију или политици, није тешко истаћи се. Довољно је рећи нешто што није глупо и већ тада сте паметни. Међутим, уласком међу оне које ово друштво сматра паметнима и као таквима их сврстава у елиту, онај који тамо доспе зна да није паметан, јер је минималан рад у то уложио, па је утолико заједљивији и сујетнији према онима за које зна да су бољи од њега. Ови минималистички интелектуалци су, како се не би дискредитовали појавом правих, засели на неке позиције од којих зависе и они прави. Тако долази до максималног истицања минималне памети, а отицања истинских интелектуалаца преко границе. Кад  је неко паметан на овај данашњи начин, он се труди да своју памет уновчи, а то је могуће само ако се определи за оно што није у интересу његовог народа, што опет показује глупост без граница.

Бити глуп би требало да је лако. Али, дошло је време у којем је глупост исплатива, па је међу глупима велика конкуренција. Никад није било више рада на томе да се буде глуп. Ко се роди глуп, њему је сваки дан празник, а ко се роди са неком памећу и покушава да и тај део исте изгуби зарад користи и лакоће живљења, тако доказује да се ипак није родио паметан и да се не мора трудити заглупљујући се.

Најлакше је бити будала, али је заправо највећа конкуренција у овој групи. Ко је будала, добро је плаћен, па се за такву позицију квалификују и утркују и ови које сматрају паметнима, али и они потпуно глупи. Од глупих се очекује да буду будале, а од припаметних да буду будале са педигреом, па постају политичари.

Најгоре је онима који су заиста паметни и који на томе раде целог живота. Њих боли гледање свега овога. Они ћуте, не због тога што не смеју ништа да кажу, већ не желе ишта да објашњавају будалама, јер је то залудан посао, а тешко се, онај који им нешто објашњава, разликује од њих. Будале и јесу будале зато што им ништа не можеш доказати.

У оваквој Србији просперираш ако си будала, а ако ниси будала, будале су ти надлежне и од њих зависиш.

Која још држава дозвољава финансирање будала у овим размерама? Где то још има будала које представљају институције? Постоји ли још нека земља у којој се чекају одговори будала, па се по томе поступа, уместо да буде обратно?

Пред нама су две могућности – куповати хлеб и књиге или куповати новине, гледати ријалитије и климати главом градећи тако каријеру.

Гледам сад у полицу са књигама, а на њој све сами класици српске књижевности, и питам се како ми, поред таквих људи, испадосмо овакви. Колико је само истанчан тај наш осећај за глупост и како брижљиво негујемо самодеструкцију која из ње цвета.
Ко год је ишта из овога разумео, нека зна да више није будала, а ко није, нека пожури да тражи новац који му следује.