ПРОФЕСОР ЛОМПАР: Руски утицај у Србији је много мањи него што бих велео да буде

Руски утицај у Србији је много мањи него што бих волео да буде, нарочито у култури и у области оних садржаја којима амерички и западни утицај остварује свој учинак већ пуних педесет и нешто година, рекао је за Спутњик професор доктор Мило Ломпар са Филолошког факултета у Београду.

Демократе у спољнополитичком одбору Сената у Вашингтону позвале су Америку да већу пажњу посвети Србији, да што више њихови дипломата овде проводи време како би одбранили нашу земљу од наводног руског утицаја.

У емисији од „Од четвртка до четвртка“ професора Ломпара смо питали да ли се он осећа угроженим, на шта нам се само осмехнуо.

— На делу је једна од карактеристичних хипокризија западног света, који под руским утицајем представља известан утицај који се одиграва у нашем окружењу, док своје деловање у старту ослобађа било какве одговорности да је реч о утицају. Тачније, представља га као неко благотворно дејство, занемарујући шта они који су изложени том дејству мисле о томе. То је хипокризија у којој се полази од тога да смо ми малолетни, да нам треба старатељ. Са друге стране се напада сваки окрет од задате трасе, а не треба заборавити да је од сукоба са Информбироом та траса у високом континуитету везана за амерички утицај, који је само растао у шестој, седмој и осмој деценији титоистичке Југославије. Навешћу податак да је Фулбрајтову стипендију, у периоду Хладног рата, после Савезне Републике Немачке највише добила СФРЈ. То говори о снажном утицају на културну и интелектуалну инфраструктуру наше земље, и он се наставио деведесетих преко невладиних организација, које су свој утицај претвориле добрим делом у званичну политику после 2000. године. Амерички утицај је један официјелни, а други је везан за далекосежно седиментирање садржаја америчког пропагандног идеолошког миљеа.

Зашто онда у САД наводе да се злочиначки утицај Русије манифестује кроз културне везе, пропаганду, енергију и развој војних односа када је добро познато да је број америчких медија у Србији далеко већи од руских? Па и број војних вежби са САД?

— Та оптужба је потребна да би се уклонио сваки облик руског присуства овде. Кад имамо медије који су доминантно под америчким утицајем, пропагандним, идеолошким, културним, то значи, просто речено, игнорисање чињеница. Битно је да одређени садржаји тог утицаја, везани за војну или неку другу компоненту, представљају нешто што САД на овом простору сматрају недозвољеним. Реч је о трајном напору да се обави редизајнирање политичке мапе у складу са облицима титоистичке Југославије, а то значи да се унитаризује БиХ, да се Република Српска, ако не формално укине, оно сведе на празну форму, да се Косову и Метпхији обезбеди столица у УН и да се поспеши процес дезинтеграције СПЦ као јединог интегралистичког облика српске националне егзистенције.

Да ли и Србија служи за поткусуривање демократа и републиканаца? Можда демократе овим потезом желе да докажу Трампу да је погрешио што је издвојио мање новца за овај део Балкана него Обама?

— Могуће је. Гледано историјски, од Првог српског устанка на територији Србије најјачи је био англосаксонски утицај. Већ код кнеза Милоша се борио за доминацију са руским утицајем. Руски утицај је, сасвим супротно, био благотворан, јер су сви облици националног потврђивања српске кнежевине у 19. веку, припајање новоослобођених крајева, обезбеђивања српских епископа у османској царевини били остварени под утицајем Русије. Не желим да идеализујем те односе који су имали своју сложену путању, као ни Русију. То је велика земља која има огроман број интереса различито распоређених и она калкулише тим интересима као што иначе велике земље раде. Споразум Русије, Аустро-угарске и Немачке оставио је Србију у некој врсти мутне зоне под јаким утицајем немачких фактора, али је Русија у одлучујућем тренутку заштитила егзистенцију Србије. То је оно што они, по мом схватању, хоће да онемогуће, да у одређеном тренутку Русија буде у могућности да заштити физичку и државну егзистенцију Србије, и то је врло суптилан облик онемогућавања, који се наслања на 20. век, где су српско-руски односи због Југославије ушли у различите садржаје. Дакле, између два рата, због монархистичке политике и осуде Октобарске револуције, после Другог светског рата због Информбироа, руско-српски односи су у много чему били на нижем нивоу.

Какво је сада стање?

— Сад кад се Србија по природи ствари мора окренути на ону страну одакле јој долази помоћ, то је дубоко рационално опредељење, а то је оно што изазива противљење. Англосаксонски и западни свет има карактеристичан облик лицемерја, они све затечене односе посматрају као надљудске категорије. Они кажу да је то — тако и тако, а пошто је то тако, никако не може да се мења ако промене иду у правцу који они не одобравају. Ако промене треба да се одиграју у правцу који они одобравају, затечено стање је најгоре могуће. Њихов утицај је позитиван, било да задржавају неко стање које је потпуно неприродно, било да желе да промене стање које њима не одговара. То је техника којом се манипулише, техника утицаја и тако се и медији одређују, тако се вести тонирају и тако се понашају дипломате и то је нешто о чему увек треба водити рачуна.

И Дом лордова је представио извештај „Уједињено Краљевство и будућност Западног Балкана“. Да ли вас је изненадило то што је Србија означена као мање утицајна на БиХ него што је то Хрватска?

— Не, то је тачно. Структура постјугословенске конфигурације на овом простору укључује Хрватску доминацију. Она је била обезбеђивана унутар титоистичке Југославије арбитрарном улогом Јосипа Броза Тита и политичком идеологијом Комунистичке партије, која је почивала на претпоставци великосрпског хегемонизма. Хрватска је врло дуго била истурени експонент немачке политике, која је вођена својим партикуларним интересима и на дубоку штету српских интереса форсирала Хрватску, чак и у садржајима који су били дубоко компромитујући. Данас је немачка политика доминантна у Србији, али нисам међу онима који на то гледају са одобравањем, јер је увек фатално негативна. Она се овде практично одређује, ми не знамо како ће се решити нарастајући спор између католичке и секуларне Хрватске, карактеристичан за високо једнонационалне земље са јаком Католичком црквом. То се види у Пољској, у Мађарској. И какав ће однос бити између америчког и немачког утицаја у Хрватској. У БиХ хрватски утицај се остварује на два плана. С једне стране, унутар Федерације, где Хрвати константно спроводе политику опструкције, а са друге у Републици Српској и у Србији најзначајнији трговински ланац је Хрватски, а то је забрињавајућа чињеница.

Да ли би Америка баш да би показала своју надмоћ над немачком могла да пошаље високог званичника своје администрације Брајана Хојта Јија као будућег амбасадора у БиХ?

— Могло би да се деси ако је он експонент клинтоновске идеолошке формације унутар Стејт департмента. Чак и да дође неки други човек, неће се компоненте америчке политике у односу на форсирање хрватских интереса овде битно разликовати од компоненти немачке политике. Величанствено британско лицемерје је да Британија, која је изашла из ЕУ, моделује наш улазак у ЕУ. Мислим да ће се Британија вратити, а за њом и Америка, класичној британској политици. Неке назнаке у том правцу видим у понашању Пољске,, која поред Чехословачке, Србије и Грчке осликава британску политику која је у бити антинемачка и антируска. Тако ја видим и овај спор Пољске и Европске уније, иако Пољска и Мађарска постављају права питања унутар ЕУ. Не би ме изненадило да унутар грчке, српске, пољске политике уочимо исто кретање које не мора на исти начин да се исказује и оно би означавало да је ова британска брига у ствари брига како задржати свој утицај унутар ЕУ, а да у исто време будете ван.

Република Српска обележила је 26 година постојања. Да ли сматрате да речи Милорада Додика и Томислава Николића о спајању РС и Србије брину Брисел и Вашингтон?

— Кључно је да речи морају бити у вези са чиновима, а у овом случају оне то нису. Главно питање јесте да ли је садржински испуњен део о посебним и паралелним везама. Упоредите однос Западне Херцеговине према Хрватској и видећете да је то неупоредиво. Западна Херцеговина је практично интегрисана у Хрватску, а овде постоји читави садржаји који нису остварени. Кључно би било да се оствари интегралистичка културна политика, да се постави питање ћирилице, наставних и васпитних програма, да се концептуализује оно што се говори. Природна тежња једног народа је да живи у истој држави. Најављена Декларација о опстанку може да доведе до тога, али је кључно питање да ли хоће. Код нас се само прича, а не ради се. Кључна компонента је да се створи унутрашња целина унутар легалног хоризонта који би омогућавао људима да се осећају деловима те целине. То је могуће уколико постоји искрена жеља политичара да то учине.

Запад брине о великосрпству, али не и о великоалбанској држави. Ви сте један од потписника Апела за одбрану КиМ, због чега?

— Сматрали смо да правац владајући политике иде у смеру који не одобравамо и упутили смо апел који је био изложен веома ружној кампањи где се све усредсредило на митрополита црногорско-приморског Амфилохија. То је било неистинито, јер је апел поред њега потписало још десет владика СПЦ, међу којима је најстарији владика Лаврентије шабачки, који је дуги низ деценија био владика западноевропски. С друге стране, апел је потписао владика рашко-призренски, онај који живи на КиМ, тако да је то била циљана пропагандна акција да се сатанизује човек у сагласности са подгоричким режимом. Последњих дана чини се да се ствари полако враћају у равнотежу и да наша власт мора да прихвати да постоје људи који се не слажу с њеном политиком, што не значи да јој неће дати за право уколико она уради нешто што они мисле да је исправно. То би био добар начин размишљања. Власт у обрачуну са митрополитом Амфилохијем подржали су искључиво експоненти англосаксонског политичког утицаја — Пешчаник, одређене новине и штампа. Апел је постигао своју сврху, јер је врло добро показао које политичке странке не могу да подрже било какву другу политику, осим безусловне политике подршке америчкој и западној варијанти КиМ. Апел је деловао као лакмус. Одједном сте видели да у националној политици имате веома мало људи који то искрено заступају.