Мухарем Баздуљ
БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (4): НЕВИЂЕНА АМЕРИКА
Познато је да је Андрићева дипломатска каријера започела у Ватикану, али се рјеђе помиње да је она требала започети другдје – и то ни мање ни више него у Њујорку. Наиме, 14. фебруара 1920. године на основу Указа краља Александра, Иво Андрић је постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевства СХС у Њујорку. Ипак, прије него је и отпутовао, премјештен је у Ватикан и ствари отад иду познатим путем.
Иако је обишао практично читав свијет, Андрић никад није ступио ногом у Америку. У том контексту вриједи под посебним свјетлом читати посљедња поглавља На Дрини ћуприје. Никола Гласинчанин, унук газде Милана који је на мосту с Ђаволом играо карата, „блед и крут младић који је због сиромаштва, танког здравља и слабог успеха морао да напусти гимназију“, у Вишеграду ради за њемачку фирму која извози дрво. Заљубљен је у учитељицу Зорку, родом из (вишеградске) касабе. У аугусту 1913. године, на распусту у Вишеграду је Јанко Стиковић, некадашњи Николин гимназијски колега, сада бечки студент природних наука, пјесник и новинар. Зорка, која се дотад гледала (кужирала) са Николом, заљубљује се у Јанка. У једно аугустовско послијеподне они су „остварили оно што је у касаби најтеже: да се младић и девојка састану на скровитом месту, а да то нико не види и не сазна. Нашли су се у њеној школи која је сада, преко распуста, потпуно пуста (…) у једној полумрачној, прашној просторији у којој су све до плафона биле наслагане ђачке клупе. (…) Нису могли ни да седну ни да легну. Били су обоје збуњени и неспретни. И сувише жељни и плаховити, они су се грлили и савијали на једној од оних истрошених клупа које је она тако добро познавала, не гледајући и не примећујући ништа око себе.“ То је био њихов једини љубавни сусрет. Уочи јесени, Стиковић је враћа у Беч. Зорки шаље писма и разгледнице, но они су такви да Зорки јасније (и болније) од шутње говоре „нит сам те волео, нити те волим, нити ћу те икад моћи волети“. Повријеђена и тужна, дјевојака поново почиње да се виђа с Николом. С прољећа 1914. године, он јој казује: „Ти знаш да је Богдан Ђуровић, мој друг са Околишта, већ трећу годину у Америци. (…) Он ме зове себи и обећава ми сигуран посао и добру зараду. (…) Ако би ти пристала, треба да се вјенчамо што прије (…) А тамо, у Америци, тамо бисмо радили и ти и ја. Тамо има наших школа на којима треба учитељица. И ја бих нашао рада, јер тамо су сви послови свима отворени и приступачни. Били бисмо слободни и срећни. Све бих то ја извео, само ако ти хоћеш…ако пристајеш.“ Зорка је и дирнута и захвална, али у том тренутку не би могла да каже да „па да је секу на комаде“. Убрзо ће распуст, доћи ће студенти са универзитета, а она хоће још једном да види Јанка Стиковића. Прије него студенти дођу, доћи ће Видовдан, доћи ће атентат у Сарајеву, доћи ће рат. Никола бјежи за Србију, а прије тога долази да се опрости са Зорком. Она му каже: „Ништа од наше… ништа од Америке?“, а Никола одговара: „Да си ти пристала кад сам ти, прије мјесец дана, предлагао да одмах свршимо ствар, можда бисмо сада били далеко одавде. Али можда је боље да је тако било. (…) А ако изиђем жив из овога и ако се ослободимо, неће требати можда ни ићи у оно Америку преко мора, јер ћемо имати овдје своју Америку, земљу у којој се много и поштено ради а добро и слободно живи.“
Никола Гласинчанин је у Америку хтио побјећи од историје, од њених самозваних портпарола (попут Јанка Стиковића). Кад је историја, међутим, заиста стигла, он замишља да долази вријеме изградње Југославије као балканске Америке, око Сарајевског атентата као око Бостонске чајанке.
Многи су се наставили на Андрићеву визију Америке. Кад је о музици ријеч, довољно је погледати три пјесме: Пит, и то је Америка, Goodbye, Америка, Проклета је Америка. Колико год све биле различите, све опет као да се настављају на Андрићеву реченицу: „И ја бих нашао рада, јер тамо су сви послови свима отворени и приступачни.“ Ипак, мада рада (па евентуално и новца) у Америци у овим пјесмама има, ничег другог заправо нема, ни живота, ни среће, ни слободе, ни љубави. Срце кући тјера, тамо гдје драга чека.
Као и велика поезија, Америка је оно што у њу око и душа учитају. Као у стиху Никанора Паре (чије чилеанско презиме нама призива и дим и новац), тамо је слобода кип.
