ПРОФ. ДР ДРАГАН СТАНИЋ: Окупатори Срба увек су прво ударали на ћирилицу

Председник Матице српске и члан тима који ће писати Декларацију о опстанку Срба: Никако не смемо да дозволимо да нас гурају у правцу сметлишта историје, где је све допуштено

КАДА се незајажљиви глобализацијски апетит светских сила, одлучних да све мале народе очисте од националних посебности и претворе у своје клонове, укрсти са помањкањем српске вере у сопствене вредности, резултат је видљив и на улицама Новог Сада. Град који је у 19. веку понео име Српска Атина јер је, како је говорио Вук Стефановић Караџић, био „највеће српско опшчество на свијету“, а Јован Скерлић забележио да се „ту писало и мислило за цео српски народ“, данас се може подичити са свега пет одсто ћириличних натписа на јавним местима, говори за Новости проф. др Драган Станић 

Данас, два века доцније, сопствени језик и писмо, камен темељац нашег националног бића, понајвише морамо да бранимо од нас самих. Овим, и не само овим поводом, до краја новембра требало би да се појави нацрт Декларације за очување српског културног идентитета. У тим за израду Декларације су одабрани професори универзитета и експерти за србистику. Међу њима и проф. др Драган Станић, председник Матице српске и професор Филолошког факултета у Новом Саду, који је у књижевним круговима познат под псеудонимом Иван Негришорац.

– Очекујем да би Декларација могла да назначи неке важне проблеме и да именује нека општија решења на основу којих ћемо моћи о свему томе даље да размишљамо. После израде Декларације предстоји много тежи посао, а то је: обезбедити што шири консензус око најважнијих питања целог српског друштва. У том домену је веома важна ваљана израда разних типова националних стратегија. Ако ствари прво не рашчистимо у глави, нећемо знати куда треба да идемо – каже Станић у интервјуу „Новостима“.

* Шта конкретно очекујете од прве Националне стратегије о култури која ће бити усвојена крајем године?

– На основу те Стратегије ми би требало да знамо која питања у наредних десетак година ваља решавати како бисмо успоставили поуздан, креативан и подстицајан културни систем способан да одговори на изазове времена у којем живимо. Зато је неопходно ову Стратегију обогатити што ширим увидима који се односе на савремено стваралаштво, али исто тако треба да уградимо пуну свест о континуитетима српске културе, ма колико се ти континуитети испољавали у насилно прекиданим, фрагментарним облицима. Уколико желимо да градимо специфично наш систем културних вредности, онда би ваљало да конституишемо што јаснију представу о свој ширини појавних облика српске културе, али и представу о очувању континуитета те културе. У том погледу је суштински важна свест о српском језику и писму, о књижевном корпусу, о историји, фолклору, уметничком наслеђу, о археолошким слојевима, о менталитетским особеностима и сл. Све то треба чувати у памћењу и у пракси неговати како би се учврстила свест о непрекинутим нитима постојања српскога народа.

* Јесмо ли најзад сазрели да поведемо озбиљну политику очувања језика и ћириличног писма?

– Волео бих да могу да кажем да јесмо сазрели, али бојим се да то још није случај. На томе би још требало упорно радити: да се подигне ниво културне самосвести свакога од нас. Јер да у свакоме од нас постоји таква самосвест, многа питања би била решена крајње спонтано, без великих речи и без великих акција. Уколико знамо да су, током историје, окупатори српскога народа редовно, у јавном простору, укидали право коришћења српскога језика и ћириличког писма, забрањивали делатност Српске православне цркве и чак убијали свештенство, ликвидирали виђене и утицајне интелектуалце, онда бисмо сами морали да постанемо свесни колико управо те тековине српске историје треба да чувамо у нашем памћењу и у нашој свакодневици. Без посебних опомена и прекора, требало би да негујемо српски језик, да пишемо ћирилицом, да нам је стало до наше цркве упркос томе што нису сви верници у правом смислу речи, да памтимо важне ствараоце од Светих Кирила и Методија и Светога Саве па до наших дана…

Уколико себи и другима јасно ставимо до знања да тврдо држимо до идентитетских феномена, онда ће то бити јасна порука да нећемо лако одустати од себе самих. Уколико, пак, у јавном простору пишемо махом латиницом (што се добро види на улицама српских градова), ми тиме шаљемо поруку да смо спремни да се одрекнемо себе, те да смо на путу да у културолошком смислу постанемо нешто сасвим друго.

* Зашто Срби у сваку пору свог живота петљају политику, па тако и у бригу о култури?

– Нама недостаје једноставна, елементарна логика људи који могу да лутају светом, али добро знају ко су и шта су, какве их вредности конституишу. Кад некоме пољуљате највише вредности у њему, онда сте му пољуљали и лично, и колективно, и национално самопоуздање, па и његов идентитет и пуку егзистенцију. Најмање што нам данас треба јесте то да питања културе решавамо политичком острашћеношћу. Читав овај подухват више видим као облик хришћанске, православне молитвене посвећености, или гандијевског отпора снагом културне самосвести, него као облик политичког сукобљавања са било ким.

* Није ли довољно да само наставимо тамо где су стали многи наши дични преци, међу њима и оснивачи Матице српске из 1826. године, који су у туђем царству ујединили сву своју мудрост да извојују вековни сан о присаједињењу матичном народу?

– Матица српска представља особени облик културне институције која нас упозорава на то како памећу, креативношћу, добром организацијом и, пре свега, културом треба решавати нека важна питања националног опстанка. У том смислу је Матица српска сама по себи нека врста завета за будућа времена. Томе је, међутим, претходило нешто што сам једном приликом назвао Карловачким заветом. Реч је о одлучности наших предака да, предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, пренесу центар српских црквених, политичких, економских и културних дешавања на просторе Хабзбуршког царства, а да се при том не прекида веза са Пећком патријаршијом и не почиње се градња од некаквог нултог стања. Карловачки завет јесте један изузетно важан догађај којим је објављена крупна промена цивилизацијског и културолошког контекста, којом су Срби почели да граде један нови свет, а да при том не заборављају и не кидају везе са старим светом. Реч је о једној правој културној револуцији, али револуцији која се не одриче својих предака. Или, што би Црњански рекао: „Смрти нема, има сеоба“.

* Које српске врлине најрадије издвајате?

– Ако бисмо покушали српске врлине да сведемо на некакво тројство, онда бих прво истакао идеју слободе. Из важности коју ова идеја има за српски народ произлази снажна слободарска традиција и спремност да се чак и лична и колектива егзистенција доведе у питање зарад одбране вредности слободе. Друга врлина је садржана у идеји правде о којој се, не случајно, пева у српској химни. Трећа врлина је заснована на високо развијеној свести о вредности, значају и моћи онога што се традиционално зове Богом, а атеисти то могу назвати апсолутом стварности или „пољем свих могућности“. Као народ, Срби су овакве врлине исказивали у најбољим својим тренуцима, а кроз историју о томе нам најпотпуније сведоче и Светосавски, и Косовски, и Карловачки завет.

* Како објашњавате чињеницу да се у једном делу нашег друштва упорно негује омаловажавање свих тих вредности?

– Аутодеструктивни облици понашања најчешће бивају пажљиво припремани и чак плански уграђивани у оне народе, друштва и заједнице који треба да пропадну јер су пропасти склони. Срби као народ заслужују опстанак, али те заслуге треба материјализовати као специфичну енергију опстанка. Треба јасно и гласно објавити да пропасти нећемо, те да – како Рајко Ного својим стихом вели – „није све пропало кад пропало све је“. Зато мислим да је изузетно важно да се у наредном периоду, добром организацијом културних, научних и образовних установа, још више учврсти тип интелектуалца који је дорастао оваквим задацима, а који је дубоко национално свестан и интернационално компетентан. Реч је о интелектуалцу који добро зна какав је свет у целини у којем живимо, а с друге стране, он још увек уме, уз снажни удео развијене критичке свести, да воли сопствену нацију и културу којој припада. Волећи и разумевајући своју културу, он никога не напада, никога не мрзи, али осећа обавезу да и на домаћем и на међународном плану истакне праву аргументацију у корист опстанка сопственог народа и његове културе.

КОСМЕТА СЕ НЕ МОЖЕМО ОДРЕЋИ

* Какве ефекте очекујете од унутрашњег дијалога о Косову и Метохији?

– Нећу ништа ново рећи уколико кажем да је немогуће замислити српску историју и културу без Косова и Метохије. То је нешто о чему непрестано морамо водити рачуна, то је наша полазна тачка која је маркирала тип свеукупне српске културе, почевши од светородне лозе Немањића па до данас. У том смислу се ми Космета не можемо одрећи и не постоји нико ко би то у име Срба смео да учини. Људи без длаке на језику, попут Косте Чавошког, одавно су рекли да је Космет окупиран. Тај простор је заиста окупиран, а ако неко очекује да се изрекне пристанак на чин окупације, он то, евентуално, може да добије од неких других народа али од Срба боље да то и не тражи. Оно о чему треба да разговарамо јесте како најцелисходније да бранимо тај историјски, митски, културни, политички, економски, државни простор. Дужни смо, пре свега, да обезбедимо достојанствен опстанак Срба на простору Космета.