Милан Ружић

Мозгови погашени…

24.10.2017.

Србија је потпуно разорена, али је преко ње пребачен један шарени прекривач који служи да би оставила што бољи утисак. Испод тог прекривача није остало много тога. Некакви нови митови о новом народу који је сасекао своје корене, корупција и санкције на свим нивоима, а понајвише на оном интелектуалном, нове „географске области“, глад, немаштина, мука у сваком погледу.

Паметни људи немају своју памет где да искажу и примене, а ни да је уновче, већ живе по некаквим вододеринама, подрумима, страћарама и томе слично гребући скореле остатке хране из народних кухиња. Доктори наука чекају у редовима пред хуманитарним институцијама или на ћошковима са испруженим рукама! Радници се даве у дуговима и међу собом јер немају од чега да живе, а цео дан раде.

Све оно што сјаји, шљашти и може да се уновчи је остављено за идиоте са два разреда основне школе и три пиштоља, њихове чланове породице, за бивше подмосташице, сировинчине са главом за све осим за размишљање, са рукама само за тетовирање и бројење пара. На пиједесталима се налази све оно што би било срамота држати и у подруму.

Мрзитељи своје земље се накотили и, пошто немају ниједан квалитет који је предуслов за нови тренд – одлазак одавде, покушавају Србију да прогласе неком другом државом и туђом кућом.

Све је код нас поискакало из зглобова! Сви су удови ишчашени, сви мозгови погашени, сваки труд унапред погажен, свака добра намера одавно оспорена, свака паметна реченица проглашена глупошћу, свака лаж истином, свако насиље је оправдано политиком, свака вест је од јуче, сва су врата закључана и пре него што су први пут отворена, сваки успех је ризичан по онога који је успео, свако посрнуће је изговор за славље, свака жртва служи за исмевање, сваки рат је ту да покрене неки нови, свако помирење је привремено, сваки проблем је проглашен туђим, свако гладан је назван нерадником, свака боја само своју боју воли, свака је књижица, осим партијске, небитна, свака је оцена, осим највише, добра, свака је уметност антиуметничка, сваки је мит проглашен лажним, цела историја проглашена кривотвореном, сваки патриота означен као нациста, а сваки нациста као напредни интелектуалац, сваки је свештеник споран, свака црква је повод за свађу, свака литија је корак уназад за савремене Србе, сваки понос служи као стид, свака је глупост најпаметнија ствар на свету, сваки напредак уназађен, све туђе преплаћено, све наше поклоњено, све вредно обезвређено, све српско расрбљено.

И где ћемо ми сад овако покварени, слепи, глуви, ишчашени, израњавани, изубијани, пострадали, распродати, унакажени, силовани, уназађени, глупи, натруњени, опкољени, корумпирани, усвојени, освојени, мутирани, матирани, преварени, ојађени, покрадени, насамарени, раскопани, расвојени, раскрштени и туђи? Па зна се – само напред! Напред у загрљај света који нам је све ово и учинио! Напред у савезе који су нас растурили! Напред у глупост, јер је то будућност целог света! Напред у победу над самима собом! Напред у револуцију идиотизма! Напред у политику! Напред у безнађе! Напред у јаме! Напред у провалије! Напред у корупцију! Напред у нестанак! Напред у Европу! Напред у НАТО! Напред у срамоту! Напред у назад!

Србијо, сваки те корак живота кошта, а ти не пазиш, већ трчиш по минском пољу! Када бисмо мало више гледали пред своје ноге, уместо у звезде, а најчешће у оних дванаест, иако смо и испод оне једне једва главе промолили, можда бисмо се мање саплитали!

Стани, Србијо! Стани! Причекај и размисли ко си и шта си! Обукли су ти смокинг преко твојих дроња не зато да би ти помогли и улепшали те због тебе, већ да би скупље продали оно што је од тебе остало, земљо наша намучена!