Милан Ружић

Скот, опет

25.09.2017.

Што више желим да избегнем Кајла Скота, он ми све више скаче под оловку и сам се убацује у редове које пишем. Ево пре неки дан је обишао школу „Бранко Пешић“ у Земуну, коју похађа 47 деце избеглица, и поручио да је ово за њих крај дугачког пута рекавши да ће они постати Срби. Изразио је жаљење што су они прешли тако дугачак пут и тешка времена!

Не знам како ти успева, Скоте, да будеш толики лицемер? Радиш за државу која је, својим поступцима, и то свесним, те избеглице и протерала из њихових домова. Ко си ти, Скоте, да одређујеш да ли је Србија за људе из Авганистана, Сирије и Пакистана „крај дугачког пута“? Ко те је уопште и позвао у школу да ти видиш да ли су се та деца интегрисала и да ли напредују са учењем језика? Није ти довољно, Скоте, то што си амерички амбасадор у Србији, већ се измећеш и у просветне инспекторе? Немој, бедно је то плаћен посао у Србији. Не могу да верујем ни у то да се ти овде тако лагодно осећаш и делујеш, а ако је иједна земља Србији, па и свету, донела патњу, то је она твоја!

Како то да ти, Скоте, имаш право да одлучујеш ко ће постати Србин? Има ли наш амбасадор у Америци право да каже ко ће постати Американац? Имају ли избеглице у Америци права као у Србији? Није ли твој председник, Скоте, онај који је забранио тим људима улазак у вашу земљу? Изражаваш жаљење што су та деца прошла кроз тежак период и прешла тако дуг пут, а Америка им је та времена донела, као што их је и на тај пут упутила! Имаш ли, Скоте, бар трунку гриже савести или стида када тако нешто причаш? Пробудиш ли се икада ноћу, Скоте, и помислиш како то да сте бомбардовали ову земљу која је према теби боља и попустљивија него према осталим амбасадорима, а и према својим становницима? Верујем, Скоте, да су те љутили и интервјуи са Путином на нашој националној телевизији! Сигуран сам да би ти, Скоте, на сваку моју реч имао одговор, али би сваки од њих био сувишан и написан од стране оних који ти и иначе пишу шта ћеш рећи! Како се осећаш, Скоте, што увек мораш рећи оно што ти се каже, а не оно што мислиш?

Знао сам да америчке амбасаде раде свашта по Балкану, али до скоро нисте одређивали ко ће бити Србин, а ко не! До сада сте искључиво имали улогу у томе који ће Србин бити осуђен или убијен хуманитарним бомбама! То не говорим тек онако, већ постоји историја која сведочи о томе.

Врхунац лицемерја била је, Скоте, та твоја посета школи и реченице које си у њој изговорио, а не знам да ли си ћутао док су тебе прозивали да одговараш у школи у коју си ти ишао. Протерате људе, па их прихватате у туђим земљама, док им у своју земљу, земљу „љубави и слободе“, не дозвољавате да уђу.

Верујем, Скоте, да сад пролазиш кроз тешка времена и да си потегао велики пут да дођеш у Србију. Веома је важно, Скоте, да се овде лепо интегришеш и да научиш језик. Седи у једну од тих школских клупа у школама које су уништавале бомбе твоје државе у чије име ти сад иступаш, Скоте, и учи српски. Можда је ово и за тебе крај великог пута и можда сада постанеш Србин! Тада би видео колико би те омрзла Америка без икаквог разлога и забранила ти повратак кући.

Немој мислити да те мрзим или ти желим нешто лоше, Скоте! Немам ја против тебе ништа, већ против твоје земље чије реченице си задужен да изговараш. Верујем ја да ни ти ниси глуп, па да мислиш то што говориш. Не би ти, Скоте, био амбасадор да си глуп, нити би исто то био да не изговараш реченице које су ти у Америци написане и које су овде изговарали и они пре тебе. Због свега тога ти не могу оћутати, нити могу против оловке која сама почиње да пише. Ваљда је вређа неправда…