Најчувеније питање савремене српске историје јесте – када ће нам бити боље? Ниједно питање не мучи Србе као ово, а сви знамо одговор, али га кријемо једни од других. Неретко и од трећих који финансирају оне друге, па и неке пете.
Одговор на питање из наслова није једноставан, али није толико ни компликован.
Неће нам бити лошије ако грешке признамо и грехе окајемо, све назовемо правим именом, више разговарамо, а мање куцамо, мање причамо, а више радимо, више анализирамо, а мање пресецамо, више чувамо, а мање расипамо, више уважавамо, а мање понижавамо, више градимо него што рушимо и потапамо, више поштујемо, а мање оспоравамо, више читамо, а мање нагађамо, више слушамо, а мање галамимо, више се распитамо, а мање лутамо, више да нас буде него што нас није, да више сабирамо, а мање одузимамо, више засмејавамо, а мање растужујемо, мање обећавамо, а више испуњавамо, више знамо и више учимо, да више чинимо него да нам се чини, да се више поштујемо него што се нападамо, више крстимо, него што се раскрштавамо.
Биће нам боље када уместо расула уведемо ред, уместо цепања кренемо да ушивамо, када себе оставимо себи, а не продамо другима, када доливамо уместо што просипамо, када зачепимо уместо да бушимо, када направимо уместо да добијемо, када запамтимо уместо да заборавимо, када зарадимо уместо да украдемо, када кажемо истину уместо лажи, када прстом покажемо на кривца и криве осудимо, када невине ослободимо, голе обучемо, бескућнике скућимо, вредне наградимо, ленштине не унапредимо, деци детињство вратимо, гладне из контејнера повадимо, затворено отворимо, непристојне упристојимо, реалност не сведемо на ријалитије, мученике опојемо, куће укровимо, поплављено исушимо, неуређено уредимо, заставу истакнемо, земљу своју заволимо, о себи неку лепу реч кажемо, главу дигнемо, затегнемо уместо да попуштамо, заволимо уместо да мрзимо, усрећимо уместо да унесрећимо, разговарамо уместо да тучемо, ћутимо ако немамо шта да кажемо и верујемо ако нам ништа друго не преостане.