АРНО ГУЈОН: Грло ми се стегло када ми је девојчица на КиМ рекла „Ово је моја прва лутка у животу“

ПОКРЕНУЛА га је неправда која је из дана у дан, из године у годину погађала један, само један народ у Европи. Српски народ. Питао се да ли је могуће да се сва белосветска машинерија удружи у сатанизацији и закључио да ту нешто није у реду.

Стасавао је уз приче о лепоти Србије, пријатељству са његовом отаџбином Француском, подвизима српске војске у Великом рату. А, онда… Онда је, у пролеће 1999, он, још голобради младић био запањен сликама бомбардовања те лепоте са којом је сањао сусрет.

Али, слике ужаса оживеле су поново у години његовог пунолетства. Погром је погодио косметске Србе, опет у пролеће, 2004. Колоне несрећних људи прогнаних са огњишта, лица њихове деце са замрзнутом сузом на образу, монаштво које животом брани светиње, своје куће вековне – засекле су меморију овог младог човека у удобности родитељског дома у Греноблу. У њему је, тада, сазрео сан: идем тамо, међу те људе. Прикупио је помоћ, изнајмио камион и пошао у неизвесно.

Од тада, до данас, он је целог себе даровао за радост осмеха српске косметске деце. Оживео најлепшу, икад написану бајку „Мали Принц“.

ОВО је лична прича Арно Гујона, витеза племенитости, правде и доброте, о коме је драмски писац и академик Душан Ковачевић казао: „Деца по косовским енклавама памтиће га као Великог Принца који се појавио када их је цео свет заборавио… Данашњи мир и срећу коју Арно има у кругу своје породице може се, слободно, тумачити и као Божији дар за сва добра дела која је учинио…“

– Био је крај децембра, те, 2004. године. Камион је већ био пун одеће, школског прибора, понајвише играчака – враћа сећање Арно Гујон.

– Кренули смо према Србији, Косово и Метохија, коначна адреса. Брат Бертран и наши пријатељи Андреј и Гајетон, смењивали смо се у вожњи. Требало је прећи четири хиљаде километара, тамо и назад. Циљ нам је био да стигнемо на Божић. Радовао сам се, али сам и стрепео… Да ли ћу стићи куда сам се запутио? Да ли ће поклони за српску децу стићи у данима када се сва деца света радују даровима? Границе, царине, провера документације, свакојака довијања како да објаснимо куда смо се и зашто запутили…

– Памтим мој први улазак у Србију, ноћ уочи Божића. Пролаз кроз Београд, желео сам да се овде задржим… У сећању ми је остала слика блиставог Храма Светог Саве. Тада ни слутио нисам да ће Београд бити моја друга кућа. Да ћу се нераздвојно везати са Србијом.

– Стигли смо на божићно јутрење у манастир Бањска. Народ се окупио у миру и пригушеној радости. Тог јутра ме обузело осећање: овај дивни народ се и у највећој муци не одриче своје традиције. Делили смо поклоне. Достојанствено су их примали наши домаћини, а чинило се да ће сваког тренутка заплакати. Једној девојчици, можда је имала највише десет година, пружио сам лутку. Нешто је говорила, а када су ми превели шта је рекла, сазнао сам да је то њена прва лутка у животу. Грло ми се стегло. Мислио сам да тежег тренутка од овог нема, али сам се тек у енклавама суочио са ужасним условима живота у којима живе Срби и њихова деца. Преда мном је био простор опасан жицом. Круг слободе у коме се учи, стасава, спознаје сва окрутност живота о коме се у свету ништа не зна.

– ВЕЗАО сам се за ове људе, почео сам да учим српски језик. Поштовао сам их и дивио се са коликом љубављу и захвалношћу одговарају на симболичну помоћ. Осетио сам да сам постао део њих, њихове драме. Био је то одговор колико су заборављени и колико им значи и најмања пажња. Зато сам желео да помогнем више, највише колико могу. Тако су сви моји путеви водили према Србији. У Француској сам, потпуно свестан тог мог пута, основао Фондацију „Солидарност за Косово“. Са добрим људима који су се укључили у фондацију, пробијао сам лед, рушили смо предрасуде. Није било лако, али смо успели. Или, донекле успели. Не знам, можда је била пресудна једна изложба цртежа српске деце у руском центру за културу у Паризу. Сваки цртеж била је једна потресна прича. Деца су цртала своје детињство, бивше домове, оне, који су остајали у пламену. Био је то дечји поглед с којим се страшно било суочити. Ипак, испод многих цртежа, уместо потписа, било је срце. Велико дечје срце.

– Посебно сам задивљен подвигом косметског монаштва које животом брани своје светиње, своје куће и свећу да им се не угаси. Они су чувари свеће, чувари наде. Сваки мој сусрет с њима уливао је уверење да ово што чинимо, није узалудан посао. Мени лично био је подстрек да човек увек може да буде бољи када има путоказ.

– ДЕЧАНИ су ми се баш уселили у срце. Када сам упознао моју супругу Ивану, био сам сигуран да ћу се у овом манастиру с њом венчати. Тако је и било. Али нисмо били сами. С нама је била и наша прва срећа, наша Милена. Нас двоје, моја ћерка и ја смо се најпре крстили, а сутрадан смо се Ивана и ја венчали. Србија нас је даровала држављанством, а „Новости“ – „Златном плакетом за најплеменитији подвиг“. Српски пасош примио сам с немерљивом радошћу, као признање за рад и љубав према српском народу. Та љубав ће трајати, сад Ивана и ја имамо на кога да је преносимо.

– Скућили смо се пре неку годину и у Београду. Недавно се наша мала породица увећала. На свет је стигла Ирена. За који дан ћемо, с радошћу, наш четворо поново у Србију.

ДОПАО ми се српски језик. Милозвучан је, али прилично тежак, али сам га савладао из љубави према српском народу. Учио сам тај језик чак и на часовима енглеског, на велико чуђење моје професорке – испричао је Гујон.

А како говори и пише српски, Душан Ковачевић је то овако одговорио:

– Он данас говори и пише српски боље, лепше и тачније од већине људи који живе у земљи Србији и од већине који су земљу напустили.

АРНО Гујон је о својој тринаестогодишњој вези са Србијом исписао дневник. Насловио га је – „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова књига је сведок за сва времена, лекција о племенитости. Душан Ковачевић у предговору је, између осталог, рекао: „У животу сам написао много предговора, поговора, сведочења… Али ми је овај предговор један од најдражих. Писао сам га са осећањем најискренијег поштовања за све што је наш пријатељ и земљак Арно Гујон учинио (и непрестано чини) за људе, посебно децу са Косова и Метохије“.

УДРУЖЕЊЕ „Солидарност за Косово“ чији је оснивач и председник Арно Гујон, до сада је српском народу на Косову и Метохији упутило више од четрдесет конвоја помоћи, донирало у изградњу и опремање школа, обнову пољопривредних домаћинстава повратника, изградњу просторија за ометене у развоју, даровало народним кухињама. Ако би се све то рачунало у новцу, јасно је да је помоћ вредна више милиона евра.

– Не рачунајте у новцу, та помоћ која долази од једног младог човека, уз то Француза по коренима, у симболичном смислу, вреднија је од сваког злата – каже Станко Брковић, дугогодишњи пријатељ породице Гујон.

Тагови: Арно Гујон, Косово