МАЧ НАД СРБИЈОМ: Брисел ће потурити да потпишемо независно Косово

За Слободана Самарџића, професора Политичких наука у Београду, најава председника Србије Александра Вучића да ће покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији звучи прилично енигматично и делује као обећавајуће и демократски. Уз једно „али”.

„Бојим да тај дијалог представља преиспитивање основног става у држави да је КиМ саставни део Србије, будући да је од 2012. учињено јако пуно на пуштању Косова низ воду и препуштању га Албанцима готово стопроцентно. Само су још остављене неке нити и везе“, каже Самарџић за Спутњик.

Председник је положио заклетву да ће чувати интегритет Србије укључујући и Косово и Метохију. Ту, чини се, нема места за интерпретације…

— У реду што се заклео, то је морао да учини али ја у то не бих много веровао. Пре свега треба да гледамо у оно што председник ради, а не шта говори. Отварање новог дијалога ми личи на неку врсту убеђивања људи да је то већ изгубљена ствар, да пуно кошта и да ће морати на крају ипак да се учини оно на шта се иначе већ пристало — а то је да се потпише такозвани правно обавезујући Споразум о свеобухватној нормализацији односа, што је практично признање Косова. То је документ који постоји у нашој обавези у преговарачком оквиру које је ЕУ понудила 2014. а наша Влада га је прихватила. Проблем је само што они никад не знају када ће Брисел да им постави да потпишу тај документ, јер нејасно пише да ће се то догодити „у неком тренутку преговора о приступању“. Вучић врло добро зна да му то стоји као Дамоклов мач, будући да ће он бити притиснут од Запада. Дакле, ово је нека врста припреме јавног мњења да то мора да се уради због будућности Србије и наше деце. Тим пропагандним флоскулама, којих, нажалост, има много, људи у очају верују, јер очекују неки бољитак.Која би могла да буде тема тог унутрашњег дијалога о КиМ?
— Не знам шта би се иначе разговарало о том дијалогу ако је реч о главним оквирима државне политике који су дати у преамбули Устава и у члану 182 Устава, као у многим резолуцијама наше Скупштине, али и у Резолуцији 1244, која је још важећи међународно-правни акт. Ти оквири су чврсти али тамо владају Албанци, то је нека врста окупације. Догађа се државама да им део територије буде окупиран, али се онда са њима не сарађује тако великодушно него се коегзистира до прилике када та тема опет може да се отвори. Тај конфликт је требало да буде замрзнут, да се створе услови са наше стране да Срби тамо како-тако живе, а не да их терају да од 12 године иду у неке албанске институције.

На КиМ су избори 11. јуна, шта Срби могу да очекују с обзиром да излазе са на неколико листа?

— На изборима ће Срби учествовати као и наши људи који који живе у Америци и Немачкој, то је друга држава коју нико жив не може да исконтролише. Према људима који тамо живе имам базично хуман осећај. Друго, знам да су ти људи продали веру за вечеру, то вам је као да треба да разумете прву генерацију Срба који су се исламизовали. Немам добар однос према тим изборима и потпуно ми је свеједно, јер то што ће можда Србија неко време да задржи могућност да одлучује о косовској војсци не значи да ће то чинити увек, то је погрешно постављена политика, јер они зависе од косовског буџета и од албанске већине и урадиће оно што је за њих резултанта између онога што каже Београд и Приштина и ја то не могу да подржим.

Македонија је добила нову владу са припадницима ОВК, а и на Косову је извесно да ће у власти бити неко из те терористичке организације… Како Србија да се постави?

— Београд је у ситуацији да са свима развија добросуседске односе и најбољи су са Косовом, то је у међународно-правном речнику израз који подразумева међудржавне односе. Са Македонијом су стварно међудржавни односи, чак су се у последње време поправили али је сада наишао моменат што је у њихову Владу ушао велики број албанских чланова иза којих отворено стоји такозвана „тиранска платформа“. То је веома транспарентан текст у ком се наводи да Албанци од Македоније желе прво да направе федерацију. То ширење албанског фактора представља највећи проблем у региону и отпор који македонска страна даје сада ће бити дакле минималан или никакав. Влада Зорана Заева зависи од коалиције са албанским партијама, што значи да ће бар нешто морати да узме и из „тиранске платформе“. Он се ту не пита много, јер ако ЕУ и Америка тако беневолентно гледају на пројекат „Велике Албаније“, Заев ће радити оно што му се каже, јер он нема претензију да води своју политику, он само жели да остане на власти. Изненадио ме је отпор македонског становништва, јер су гласали за њега очито када нису знали да у позадини постоји „тиранска платформа“.

Скопље је било седиште мини-скандала у дипломатији, када је прислушкиван телефон саветника у Амбасади Србије у Скопљу, председника партије Срба у Македонији, али и Мирослава Лазанског, новинара „Политике“.

— Македонија нема уређену политику и ни они сами не знају ко тамо шта ради. Имају више тих служби безбедности, пре свега западних тајних, шпијунских служби и у њиховом политичком спектру постоји велики број људи који су били отворени према таквој врсти сарадње зато што сматрају да је то пут у Европску унију и НАТО. За разлику од Хрватске, Македонија је специфична, јер има унутрашњи проблем са Албанацима и у томе је одговор на питање зашто је дошло до овог инцидента. Неки од македонских учесника у политичком животу имају проблема са Србијом, вечито је била добар изговор за стварање нових нација. Македонци су заоштрили са Србијом деведесетих година прошлог века из потпуно непознатих разлога, Скопље нам је увело санкције али је све то заправо било додворавање новом газди, јер он гледа како се понашате према оном ко још није прихватио игру. То се догађа у политичким и главама људи као формула да се лакше прође у каријери. Тако су те колоније стицале лојалност пре свега елитног дела становништва, што је пракса која траје 400 година уназад. То се ефикасно спроводи данас и да Балкану у Македонији нарочито и сматрам да они негде покушавају да покажу како Србију држе на оку.

Претходне недеље амерички председник био је прво на састанку у Бриселу на заседању НАТО-а, а онда и на Г7 у Италији. Међутим, није се баш прославио на обе локације, бар како оцењује европска штампа.

— Трамп има проблем у Америци и европски лидери су били изненађени али и увређени његовом победом. Он губи игру у САД, јер не може да у потпуности да оствари свој предизборни програм, његов је циљ да проведе мандат у миру и да му не покрену импичмент, тако да ће полако атерирати. Међутим, ту постоје неке тачке које су мало дубље, јер Европи не одговара Трампово понашање, поготово када захтева од европских званичника да морају да издвоје за НАТО процентуално колико и Америка. Први проблем је то што су Европљани последњих 70 година навикли на „амерички кишобран“, други је то што ако да дајете велики новац у НАТО, онда имате неку врсту и обавеза да учествујете у тим акцијама, а трећи део проблема је што за сва стратешка питања одлуке доносе Американци. Поред тога, велики проблем са Европљанима настао је у климатској политици. Наиме, Европа има јако успешну либералну политику и велики новац се даје за очување природе, а Америка им се замерила још од када није ратификовала Кјото протокол који ни дан-данас није реализован, јер га нису ратификовала два највећа светска загађивача — САД и Кина. Трамп је свестан да је еколошка политика најскупља, а осим тога, морао би да убеди највише индустријалце да треба да одвоје велики новац који су можда већ инвестирали у његову кампању. Тако је затворен круг и то он сигурно неће урадити тако да остаје један доста велики камен спотицања између САД и Европе.

Председник Русије посетио је Париз. Како оцењујете сусрет Макрона и Путина?

— Путин је направио добар потез, али је и Макрон водио рачуна о неком смиривању зато што је Русија под санкцијама. Економски гледано, Русија је заиста негде стагнирала када су уведене санкције, јер су стопирани трговински и пословни односи. Најбоље је када се капитал слободно улаже, на пример, у Русији је радило 7.000 немачких фирми и највећи број се повукао. Путин је покушао да направи продор у језгро уније на почетку мандата новог председника који има велике ингеренције. Са друге стране, Макрон је хтео да покаже један симбол добре воље за мирну политику коју би он надаље водио. Значајно је и што се некако обнавља та осовина Берлин—Париз кад је реч о ЕУ која је јако ослабила због слабе економске ситуације у Француској и могуће је да сада Макрон са своје стране учини нешто код Берлина да се ствари промене. Макрон је заправо био кандидат америчког крупног капитала али он у Француској ипак има неки мали маневарски простор да нешто учини тако да је сусрет са Путином значајан догађај, а шта ће од тога бити то је потпуно друго питање. Они су у лошим односима пре свега због санкција које су исфорсирале САД, а везе Европе и Америке су и даље чврсте у том геостратешком погледу тако да не треба очекивати чуда али је добро да се разговара.

Тагови: Београд, Косово и Метохија