СРПСКA СИЛA 63. ПAДОБРAНСКA – СУПЕРТAЈНA ОПЕРAЦИЈA 1992: Како је спасено 170 људи ЈНА

Предрасуда која и данас опстаје да је ЈНA током сукоба на простору бивше СФРЈ била неефикасна и да је са војничког аспекта доживела дебакл баш и не стоји.

Постоје примери који говоре другачије, а један од таквих је „Операција Чапљина“, изведена 23. априла 1992., када је из опкољене касарне спасено 170 официра, подофицира и чланова њихових породица.

Опробани сценарио блокада једница ЈНA који је почео у Словенији и Хрватској у лето/јесен 1991. преселио се и на БиХ у пролеће 1992., када су се неки гарнизони нашли у окружењу хрватских и муслиманских паравојних формација. Међу њима била је и Чапљина, некадашњи ауто-наставни центар.

На касарну је вршен свакодневни притисак бројних паравојних снага, па  је одлучено да се опкољени војници, подофицири, војници и чланови њихових породица извуку из окружења. Наређење за извршење задатка издао је тадашњи командант 13. Билећанског корпуса генерал Момчило Перишић, а хуманитарно-спасилачка акција поверена је припадницима 63.падобранске бригаде.

Планирање операције започело је извиђањем рејона око касарне, када је на основу прикупљених информација закључено да ће акција бити далеко опаснија и тежа него што се предвиђало. Командант који је извео операцију за извођење акције окупио је 27 падобранаца, резервиста, који су имали велико борбено искуство.

Једини услов за укључење у ову операцију за коју се веровало да ће бити и жртава била је “ добровољност“.

Креатори операције захтевали су за извршење задатка ангажовање девет транспортних хеликоптера Ми – 8 са по три члана посаде. Један ће бити командни у коме ће се налазити 12 падобранаца у улози службе за трагање и спасавање у случају да неки хеликоптер буде оборен. У осталих осам налазиће се по два падобранца, од којих ће један помагати у укрцавању, а други бити борбено обезбеђење. Неки су се чудили зашто се тако мало падобранаца користи, док су планери говорили да им је потребан простор да се сместе људи који се извлаче. План операције такође је предвиђао да авиони ЈРВ и ПВО бомбардују уочене циљеве и противничке ватрене положаје, а затим се спуштају падобранци са хеликоптерима, док артиљерија наставља ватру посредним гађањем. Због могућности поготка хеликоптера, процењено је да летелица не сме да се задржи дуже од 10 минута, што је према процени било довољно времена да се извуку опкољени из касарне.

Један детаљ могао је да доведе читаву операцију у опасност да буде проваљена, када је кључни пилот хеликоптера ухваћен док је обилазио свој стан у Мостару и послат у заробљеништво. Међутим на сву срећу операција није била проваљена.

Како је време одмицало, ситуација се усложњавала, па је било потребно што хитније да се крене у акцију спасавања. Изненадни сигнал за почетак операције, дат је 23. април 1992. Aртиљеријска припрема и удар по непријатељским положајима почела је у 16.45 и трајала је до 17 часова. У то време са мостарско аеродрома полетело је 9 хеликоптера Ми-8 са падобранцима, којима је било потребно 15 минута лета до Чапљине.

Хеликоптери су прво кружили изанд касране, пре отпочињања операције, а изнад њих летели су два јуришника Ј -21 јастреб који су око 17 часова отворили ватру на положаје противника око касарне и неутралисали их. Тог тренутка опкољеним војницима је стигла порука да је кренула акција извлачења и да се спреме за евакуацију. Осам хеликоптера је почело да се спушта у касарну на три позиције паркинг, писта за постројавање и игралиште. У року од само 8 минута укрцано је скоро 170 војника и цивила за које се двонедељна опсада завршавала и кренуо пут у слободу.

Док је трајало укрцавање војника и цивила у хеликоптера, са зграда које су окруживале касарну отворена је ватра на хеликоптере. Неколико хитаца је погодило кабину једног хеликоптера, али су пилоти пуком срећом остали неповређени. У другом случају пилот је кроз бочни прозор отоворио ватру.

Aкција спасавање је трајала дуже од предвиђеног времена, а веза са командним хеликоптером је често прекидана, али се командант операције уздао у храброст својих војника и пилота. Када се и осми хеликоптер нашао у ваздуху операција је завршена. После последњег укрцавања хеликоптери су полетели ка Мостару, Невесињу и Билећи.

Захваљујући вештини пилота хеликоптера и храбрости падобранаца из Чапљине је спасено 170 војника, официра, подофицира и цивила. Шест хеликоптера је било избушено ватром из пешадијског наоружања, а један Ми -8 долетео је са једним мотором. Током извођења операције ниједан хеликоптер није био оборен, нити је иједан војник или падобранац био рањен, што је било равно чуду.

Због тајности саме операције команди касарне у Чапљини је јављено за почетак операције кад су летелице биле у ваздуху. Поједни војници који су били на истуреним позицијама нису имали информацију шта се дешава, па се претпоставља да је због тога око 20 војника је остало у касарни и они су заробљени и касније размењени. Када су се хрватске снаге прибрале од изенанђења успеле су да оборе два јастреба преносним ПВО ракетама. Тада летелице нису имале уређаје за избацивање ИЦ мамаца. Један пилот је заробљен и касније размењен, а други успео да се спаси, тако што је три дана измицао потери и вратио се у сопствене редове.

У операцији Чапљина постигнут је и један рекорд. Наиме у једном Ми -8 украцно је било 43 војника плус три члана посаде, и два падобранца, са чиме је оборена свака процена могућности превоза тим типом летелице..

Ова операција дуго времена остала је скривена од јавности, а представља одлучност са којом су пилоти хеликоптера и падобранци кренули у кацију спасавања опкољених сабораца, што је најсветији пример војничке части и традиције.