ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Мирис великих промена

Већ недељама поједини „наши“ медији воде кампању против Русије у смислу да је она на корак од тога да призна Косово да би заузврат обезбедила прихватање од стране САД уласка Крима у састав Руске Федерације. Паметнији пропагандисти, као што је амбасадор једне велике источноевропске државе који се пре неки дан огласио по том питању, ипак остају у хипотетичким оквирима, тврдећи да би Путин радо прихватио такву погодбу ако би му она била понуђена. Глупљи манипулатори, по Србе неповољну комбинацију великих, представљају као готово свршену ствар. Сагледајмо вишеслојно – о чему се све ту ради?

РЕАЛПОЛИТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА

Већ сам писао о томе да ће у наредном периоду, у контексту обостране тежње ка свестраном позитивном рестартовању односа, отпочети преговори између Вашингтона и Москве о решавању проблема у вези са будућношћу неколико самопроглашених (квази)државних ентитета или неуспелих државних творевина, односно о новим територијалним разграничењаима у вези са њима али и у неким другим случајевима. Но, ту се свакако неће разговарати о жељама појединих кругова да Калифорнија или Нови Мексико стекну независност, нити о евентуалној корекцији границе између САД и Канаде. Запад је тај који је – умногоме услед идеолошког аутизма неких совјетских и руских лидера у не тако давној прошлости – пружио пипке у руско двориште.

Није било обрнуто. Отуда, причаће се о санирању проблема насталих на простору тзв. „историјске Русије“ тј. у окружењу савремене Руске Федерације и у вези са Кримом. Ту ће бити засигурно отворене разне теме, од оних абхаско-јужноосетских, придњестровскиих, кримских до доњецких и других из домена украјинске проблематике. У ширим размерама свакако ће се стићи и до Косова и Метохије генерално, и понаособ северног дела наше јужне покрајине, као и до Босне и Херцеговине тј. РС, Македоније, Црне Горе. Негде ће се радити о тежњи ка темељном договору две велике силе о позицијама које ће заузети у вези са правом на самоопредељење појединих народа или ентитета, негде ће пак у питању бити (не)ширење Атлантског пакта.

И то није све, али свакако је речено кључно. Посматрано реалнполитички неки од поменутих  ентитета за Русију имају виталан значај, док га за САД немају ни у једном случају. Другачије ствари стоје ако се наведени проблеми посматрају из идеолошке перспективе, али Трамп је победио и са места председника почео да делује као неко ко мисли о Америци а не о мондијалистичкој и неолиберално-екстремистичкој експанзији (идеологији).

ПРИОРИТЕТИ ВЕЛИКИХ

Из угла новог америчког председника – да то експлицитно поновим – све горе наведено има секундарни значај осим као улог у другим играма.  За Вашингтон то су „монете за поткусуривање“. Трампу није намера да води хладни рат против Русије и ради тога да око ње распаљује пожаре. Његова оштрица је уперена против исламског тероризма, Ирана и Кине, те му је битно да што више појача позиције Израела и оног дела америчког бизниса који у матичној земљи генерише радна места и реинвестира профите стечене у иностранству.

У вези са оним што му је битно, покушаће да добије руске уступке. Биће спреман да их плаћа извесним аранжманима на пољима на која се директно односе, али и индиректно уступцима тамо где су Руси у свом ближем и даљем окружењу заинтересовани. Узгред, толико помињано укидање санкција Русији у свему томе има најмањи значај (мада се подразумева), а када је цена фосилних горива у питању, што је Русима суштински важно, Трампово оркужење је ништа мање од Путиновог заинтересовано да се оне опораве.

Вратимо се у светлу реченог о руским и америчким монетама за геополитички обрачун Косову и Републици Српској. Ту су присутни наши витални интереси. Штавише, уз Црну Гору све то чини срж „српског питања“. Када се ради о Русима они свакако имају како интерес да ту подрже историјског српског партнера, тако и рачун да се одупру политици стезања обруча око себе (а никада се не зна када ће то поново постати приоритет неке америчке администрације), чији важни симболички и практични елементи су смештени на Балкану. Што се тиче Американаца који размишљају рационално, за њихове националне интересу су КиМ, БиХ, Црна Гора – битни као „лањски снег“. У питању су (гео)политички постулати клинтонистичко-сорошевске политике, поражене у САД. Ту се умногоме рађала њихова анационална империја чија је Америка била ударна песница и из тога произлази сакрални значај Косова и Босне за кругове који су били инспиратори поменуте политике. Јасно је да са Трампом ствари стоје супротно!

ГЛОБАЛНА ИГРА

Вашингтон ће настојати да што више удаљи Москву од Пекинга и Техерана, односно да по себе што погодније локализује спорна питања са Кином и Ираном. Опет, Русија свакако неће рескирати да угрози своје везе са те две силе. Као што је Кина знала да ће пре или касније она доћи на ред за одстрел уколико би Русија била сломљена, те јој је индиректно у некој мери и помагала док је била главна мета, и Москва схвата да јој се дугорочно не исплати да Пекинг доживи бродолом. Ипак, неће због њега ни срљати у сукобе са Америком или пропустити шансу да са њом поправи односе.

Слично као што је Кина са Обамином администрацијом одржавала добре односе док их је упоредо развијала са Русијом, поступаће и Путин. Кина је успешно налазила соломонску перспективну посматрања украјинске па у некој мери и сиријске кризе, пуштајући Русију да се носи са западном екпанзијом. Москва има довољно простора и памети да се налик томе лукаво постави у вези са пацифичким неуралгичним тачкама. Не улазећи у шкакљиве детаље, Кина је софистицирано подржавала опстанак Русије као глобалног фактора моћи али је настојала да што више повећа своју економску и политичку моћ кроз максималну сарадњу са руским непријатељима (макар они тако добијали већи замах да делују против РФ). Русија има капацитет да у случају заоштравања америчко-кинеских односа игра сличну геополитичку игру. На другим основама исто важи и за њен став према Ирану.

Успешна спољна политика великих држава подразумева висок степен креативности и флексибилности, а од када није оптерећен идеологијом и постхладноратовским фрустрацијама, Кремљ је демонстрирао своје квалитете на том пољу. Са Трампом изгледа да добија одговарајућег партнера. Њему ће свакако већ много значити да нема против себе хомогени руско-кинески па и шири блок, а да споровима приступа асиметрично. Стога, за очекивати је да убрзо успешно почне да се тргује на руско-америчкој берзи геополитичким артиклима разних врста. И то на широком простору од Европе до Пацифика.

ТРАМП И КОСОВО

Први конкретни резултати из тога неће произаћи баш преко ноћи. Тим пре не значи да ће бити повезани са нашим регионом. Но, можда баш и буду! Русија је свакако много заинтерсованија за судбину Крима него Косова. То знају и у Вашингтону па ће тежиште ценкања око онога до чега је њима много стало, ставити на то и нека друга питања из домена постсовјетског простора. Следствено ту ће можда брзо бити постигнут неки договор, али можда ствари и потрају због кинеских и иранских оптерећења тј. условљености уступака великих сила међусобним приоритетима. Када се ради о Косову и БиХ, они Русима нису небитни али нису ни зенице у оку. Но, показаће се да и САД ту имају неке интересе који произлазе из Трампових приоритета. Ако ни њему још није јасно да је тако (пошто је за њега Балкан другоразредна тема), постаће то када озбиљније уђе у реализацију нове политике. Када се отвори Пандорина кутија америчког претходног шуровања са исламизмом, из ње ће изађи и балкански зли духови. То нама, гле парадокса, иде у прилог, а не иде Албанцима који су навикли да буду миљеници Беле куће.

Трамп упорно понавља да је исламски радикализам највећа опасност за његову земљу. Добро знамо да су његова велика европска упоришта у муслиманском делу БиХ и на Косову. Они против којих су се Срби од Бихаћа до Шар-планине борили 90-их година прошлог века, сабраћа су екстремиста који секу главе у Сирији и врше терористичке нападе од Француске до САД. Стара америчка администрација је преко тога прелазила јер би у противном морала да призна да су њени балкански савезници – које је пропагандно представљала као напаћене борце за правду и демократију – заправо оличење исламистичког мрака. На то су се надовезивале и деценијске лобистичке везе. Трампа све то не обавезује те је логично да Америка – која прекида са политиком која подразумева раскорак између номиналне борбе са исламизмом а са друге стране сарадњу са његовим значајним фракцијама (терористичким и државним) – релативно брзо промени однос према Приштини и Сарајеву.

И то није све. Унутрашња политика се увек пројектује у некој мери на инострану. Тако спољни пријатељи унутрашњих политичких непријатеља, лако постају чак и мете. Поготово када су објективно негативци, као што албански и босанско-муслимански екстремисти јесу. Отуда, Трампово разграђивање клинтонистичког наслеђа које је донело много зла самој Америци, врло вероватно ће се одразити и на однос према његовом босанском и косовском наслеђу. Ту се најбоље виде бројне грешке оних који су и саме Американце третирали као топовско месо својих идеолошких илузија. Не верујем да ће Трамп, без обзира на постојање албанских лобиста и у редовима његових сарадника, пропустити да то у наредном периоду искористи, на нашу срећу а несрећу наших регионалних опонената. А да би тако што пре и било, Београд не сме да због регионалних односа као услова за ЕУ, седи скрштених руку, већ је дужан да се потруди да новој америчкој администрацији упорно доставља адекватне доказе о исламистичким везама Сарајева и Приштине.

ЛОБИСТИЧКЕ КОМБИНАЦИЈЕ

Укратко, могуће је да баш на Балкану Русија и САД најлакше нађу заједнички језик. И то на начин који нама иде у прилог! А рационално гледано искључено је да ће се договорити на нашу штету. То добро знају и Албанци, односно сарајевске владајуће структуре са БХ хегемонистичким претензијама. Зато сада, преко својих лобиста у Србији али и овдашњих мондијалистичких јуришника под контролом евроатлантских центара моћи (и даље владајућих у моћним европским земљама), покушавају да деморалишу Србе.

Ради тога пласирају лажи да се ништа неће променити у америчкој балканској политици без обзира на победу Трампа или пак шире неистине да ће Русија од нас дићи руке како би тако компензовала Американцима то што ће је она подржати у вези са Кримом или нечим другим до чега је Кремљу приоритетно стало.  Јасно је да су то глупости. Путину је много више стало до српске позиције на КиМ и БиХ, него Трампу до БХ муслиманске или албанске. Штавише, као што смо видели, и из својих рачуна Вашингтон сада има разлоге да се окрене против њих па да и њему српске позиције постану ближа.

Реално је да у том правцу крену ствари од краја ове или почетка следеће године. Најбоља потврда да је тако је то што албански лобисти у Америци – а има их много, то не смемо заборавити, у републиканској странци па и делу припадника нове администрације из редова партијског мејнстрима без кога у некој мери не може ни нови председник – почињу поново да причају о подели Косова уз размену територија са централном Србијом. При томе су Албанци спремни да добију макар и пар села уз градић Прешево јер знају да су њихови амерички заштитници данас много мање моћни макар неки од њих и опстали у америчкој админситрацији (и нервирали нас својим изјавама).

СТРПЉИВ СПАШЕН

Шта год Трамп мислио о НАТО, он тај пакт неће одбацити (само ће тражити другу врсту односа у његовим оквирима). Али Косово није НАТО. Из њега Америка не може да извуче иоле значајнију корист, чега су свесни Албанци па не желе да неповољну судбину чекају пасивно. Обавештени амерички дипломатски кругово сведоче да је Приштина спремна за српско-албанско разграничење и вољна да размена буде у пропорцији 3:1 тј. север Косова за само део општина Прешево и Бујановац (раније су тражене те општине у целини заједно са Медвеђом а сада од ње као и града Бујановац одустају). Ради се о томе да Приштини и Тирани треба да у ширим размерама албанско питање буде отворено као територијално а не да се решава само у косовским оквирима.

Ради се о стратегији одвајања великог дела Македоније и дела Црне Горе у следећем кораку. О томе нека размисле режими у Подгорици и Скопљу а за нас је битно да исто као што Алабанци поступају утилитарно отимајући туђе, ми поступамо прагматично бранећи и повезујући своје. Српско питање је неприхватљиво решавати парцијално, нити је нормално правити накарадне комбинације (типа југ централне Србије за север Косова или подела КиМ којом се априори ограничавамо само на северни део наше покрајине). Морамо чекати тренутак да српско питање отворимо интегрално или бар у размерама које се могу без великих жртава остварити.

То подразумева оно о чему сам већ причао – евентуалну (комплексну) поделу КиМ уз упоредно признавања права на самоопредљење РС (и преговоре са Црном Гором о неком виду повезивања). Међутим, много повољније околности по нас, уверен сам, настаће у наредном периоду и тек тада треба ући у процес прављења нових територијално-државних аранжмане. А Русија нас сигурно неће издати. Нити ће хтети, нити ће имати за то разлоге, док ће САД Албанце и БХ муслимане, пре или касније, свакако пустити низ воду. Рационални рачун а не фантазија, указује да ће тако бити, док ће Срби поново лоше проћи само у мрачним илузијама и пропагандним пројекцијама локалних и осталих србофобних заточеника глобално владајућег духа из 90-их.

Тагови: Драгомир Анђелковић, Русија, САД