СРПСКА КАНДИЛА НА КОСОВУ: Црква Светог Илије у Вучитрну

Прича о цркви Светог Илије у Вучитрну, чија је градња трајала 43 године, је прича о невероватном стрпљењу, довитљивости и несебичности вучитрнских Срба. Али и прича о заједништву и солидарности православних и муслимана који су градили цркву и џамију.

Изградња цркве и школе у Вучитрну сматра се једним од најкрупнијих подухвата у време турске владавине, не само на Косову.

Овај споменик културе и заштићено културно добро по много чему је специфичан. Црква је саграђена у XIX веку, захваљујући стрпљењу, упорности, мудрости, средствима и раду Вучитрнаца који су успешно пребродили сваку замку. Јединствена је и по томе што су у њеној изградњи добровољно учествовали и вучитрнски Турци и Албанци.

Темељ је ископан 1833., али је све почело много година раније.

Вучитрнац Урош Аврамовић позвао је пред смрт, 1810. године, неколико пријатеља и саопштио им последњу жељу – да своју кућу и башту поклања суграђанима да на том месту, када се створе услови, подигну цркву. Јер, Вучитрн, престоница Војиновића и Бранковића, град централне администрације и некадашње седиште митрополије, након више паљења и рушења, скоро три века није имао цркву. А било их је у XV веку неколико, укључујући и католичку, која је припадала богатој дубровачкој колонији. Од тох светиња остале су само рушевине, а Срби су на богослужење ишли у четири километра удаљену Бањску.

Завет да ће испунити последњу Урошеву жељу дали су игуман манастира Девич Жива Симић, свештеник Глигорије Петровић, Иво Половак, браћа Цветко и Жива Фртунић и Радован Дебели.

Али, како? У то време за градњу цркве требало је да буду испуњени посебни услови, од којих је први био да у том месту не живе муслимани.

Олга Зиројевић је у књизи „Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683“ (Београд, стр. 31) написала да је изградња нових цркава и манастира у принципу била дозвољена, али само „у месту у којем уопште нису живели муслимани“, чиме су турске власти спречавале увећавање православних светиња у насељеним местима и потискивале српско становништво из градова.

Да би се доскочило властима, Радован је смислио лукав план. У башти су кришом закопали старе крстове, свећњаке, кадионице…И чекали погодан тренутак. Годинама је Жива Фртунић, који је скоро 40 година био ашчи баша, односно главни економ на двору прво Ахмет бега, а затим и Махмут бега, говорио бегу да би било добро да Срби имају цркву у којој би се молили за царево и његово здравље. И увек је добијао сличан одговор – да им он не може ништа кад немају ни место, ни паре да је саграде.

Вучитрнци су били стрпљиви. И чували су тајну. Пуних 18 година легално су обрађивали башту, да би једног дана, као случајно, ископали црквене реликвије. Одмах је Живко Фртунић отишао код  Махмут бега по дозволу за градњу цркве. Бег се није противио, али је поновио да немају ни место, ни паре за градњу цркве, те не испуњавају услове.

Овога пута добио је одговор каквом се није надао – да постоје и место, а има и пара. Како других могућности за набавку пара није било, Вучитрнци су годинама сами издвојили средства за градњу храма. Међу њима су се истакли Сима Лулић и Алекса Цупић који су продали своја имања да би се сакупило довољно новца.

Како су се стекли сви услови које су поставиле турске власти, дозвола за градњу цркве издата је 1828. године. Али, да би спречио градњу храма бег је поставио још неколико услова.

Први је био да црква не сме да надвиси околне куће, па су Вучитрнци пристали да је дубоко укопају у земљу.

Бег је тражио да се у исто време гради и трећа џамија у центру града, и то кулуком. Лукави бег је наредио да сваки грађанин кулучи колико може да поднесе, како се становништво не би оптеретило превише. Запретио је и да ће они који се не одазову кулуку радити три пута више од осталих. И то, муслиман би радио на цркви, а Србин на џамији. Веровао је да ће се муслимани побунити, па ако се не гради џамија, неће се градити ни црква.

Међутим, Срби, Турци и Албанци договорили су се да се не одазивају на кулук, како би били кажњени. Три пута више су радили и подигли своје светиње. Од преосталог материјала саграђени су сарај и кућа за Махмут бега.

Радило се даноноћно на обе светиње, а камен је тесан на градилишту цркве. Ковач Дима Ерић са својим шегртом бесплатно је клепао алате за тесање камена. Прихватио је 13 гроша за свог шегрта, што је била симболична сума.

Сложним радом православних и муслимана изграђена је црква у византијском стилу. Једнобродна грађевина са апсидом на истоку и припратом на западу, галеријом рађеном у дрвету, двоводним  кровом са покривачем од црепа над припратом и каменим плочама над олтаром и наосом постала је понос Вучитрнаца, а ковач Дима из Призрена је донео „купјел“ за крштавање деце.

Градња цркве је завршена 1833, годину дана касније, на светог Саву, храм је освећен, а живописање је трајало од 1868. до 1871. године. Трговац Аксентије Ћамиловић је забележио да су прилози за живопис који је израдио Блажа Дамљановић из Дебра почели да пристижу 1867. године.

Док су се радови на изградњи цркве приводили крају, Вучитрнци у добили дозволу за отварање основне школе, једне од најстаријих на Косову. Школа је почела с радом у кући Цветка Фртунића, који је гарантовао да ће се поштовати важећи закони, а финансирање су обезбедили сами Вучитрнци. Дечаке и девојчице учио је Марко Аврамовић.

Неколико година касније, 1872, у порти је, опет средствима грађана, изграђена школа.

О свему је водио рачуна Црквени школски одбор који су, према писању Олге Николић, сачињавали „најнапреднији део српског становништва – трговци, свештеници, занатлије, који су са много одрицања и са много егзистенцијалног ризика бринули о културном развоју свог народа и напретку потомства“.

Први свештеници били су Глигорије Петровић и Павле Ђокић.

Црквени дом посвећен Светом Сави изграђен је 1982. године, поново средствима Вучитрнаца.

Године су пролазиле, ратови се низали један за другим. Црква и џамија су опстајале, све до 1999. Некако у исто време страдала су оба верска објекта, џамија за време бомбардовања, црква по доласку Кфора.

Данас је црква обновљена, а на месту старе изграђена је нова џамија.

Вучитрн је расрбљен 17. јуна 1999. године, а од 63 села вучитрнске општине Срби данас живе само у Гојбуљи, Бањској, Грацу и Прилужју.

Легенда каже да ће се Срби вратити у Вучитрн када Ситница поново потече испод старог моста.

После велике поплаве пре неколико година Ситница је на кратко потекла испод девет лукова камене ћуприје, баш као и вучитрнски Срби који дођу у свој град на један дан, да се окупе у црквеној порти, где их дочека свештеник Симо Чимбуровић који од 2013. године ту живи са супругом и ћерком.

Поново се оглашава звоно са звоника цркве Светог Илије, горе кандила и свеће, портом се шири мирис тамјана, а свештеник Чимбуровић служи свету литургију. Сам међу фрескама које се полако појављују испод слојева пепела.

Црква Светог Илије, коју су неколико година чували војници Кфора, опљачкана је и спаљена, гробље уништено, споменици поломљени… Али, дубоко укопана у косовску земљу, и после два скрнављења, 1999. и 2004, оба у присуству Кфора, поново је постала место окупљања вучитрнских Срба.

Обнова цркве и парохијског дома трајала је од 2005. до 2008. године. Храм више није напуштен, вредан црквени олтар из 1846. године који је неким чудом спасен, поново је на старом месту, а фреске које сваке године постају све видљивије чекају рестаурацију.

Иза цркве је гробље које чека обнову.

Сада цркву чува Косовска полиција, а често сврате и вучитрнски Албанци и Турци, да попију кафу са свештеником или, у време празника, да се виде са некадашњим комшијама и пријатељима.

Богослужењу за Божић, Цвети, Ускрс и Светог Илију, понекад и недељом, присуствују и вучитрнски Срби који, ускоро ће 18 година, не својом вољом живе у 12 километара удаљеној северној Косовској Митровици и даље, расути по свету.

„Мало нас је, али смо добро распоређени“, кажу у шали када се једном годишње окупе у неком граду, или дођу за Светог Илију у Вучитрн, где се једино не осећају странцима.

Први пут је дошло њих неколико, спонтано, после 2004., вођени жељом да дођу у свој град, па шта буде. Онда их је дошло мало више, да очисте и омогуће прилаз гробљу. Затим су пре десет година први пут дошли на задушнице, па на Светог Илију…

Цркву, свештеника и његову породицу данас чува Косовска полиција.

Све чешће Вучитрнци долазе у цркву и другим данима, да обиђу гробове предака, прошетају добро знаним улицама и додирну камене зидове куле Војиновића не би ли добили снагу за нове кораке у животу прогнаника.

Посете и стари мост који је давно напустила река Ситница и, као и они, кренула другим током. Долином јоргована, Ситница с Ибром, Моравом и Дунавом ка Црном мору, а они сами, где их је живот зауставио.