ВЕЛИКА ЗАГОНЕТКА: Колико су опасне намере Реџепа Тајипа Ердогана?

Турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану није требало много времена да одговори Европском парламенту, који је резолуцијом усвојеном у четвртак позвао Савет Европске уније и Европску комисију да замрзну преговоре о уласку Турске у ЕУ због, како је наведено, недемократских метода обрачуна с учесницима неуспелог летошњег пуча.

Већ у петак, наиме, Ердоган је узвратио оштрим али не и сасвим неочекиваним упозорењем које упадљиво личи на претњу. „Ако одете и корак даље“, рекао је турски председник, „капије на границама биће отворене“ и ка Европи ће нагрнути имеђу три и три и по милиона блискоисточних миграната који се још налазе у Турској захваљујући крхком споразуму Анкаре и Брисела. Да ли ће Ердоган употребити свој застрашујући адут и потопити Европу новим таласима миграната? Хоће ли се окренути Шангајској организацији за сарадњу, политичком и безбедносном савезу који предводе Кина и Русија, као што је најавио раније ове недеље? Како ће се позиционирати према ономе што Вилијам Енгдал назива „стратешким троуглом“ Русије, Кине и Ирана, а како према Америци Доналда Трампа? Укратко, да ли ће се непредвидиви турски председник показати као претња за међународну стабилност, или ће ипак бити конструктиван? О загонетки коју представља Реџеп Тајип Ердоган у петак су у „Спутњик интервјуу“ говорили Зоран Миливојевић, наш дугогодишњи дипломата, и новинар „Политике“ Бојан Билбија.

„Резолуција Европског парламента представља, на неки начин, покушај спасавања образа Европске уније када је реч о принципима и стандардима демократског друштва и владавини права, због Ердогановог понашања после пуча“, тумачи Зоран Миливојевић необичну одлуку европских парламентараца да затегну односе са човеком од чије добре воље директно зависе.

Миливојевић истиче да су Ердоганови потези у протеклим месецима — од чистки после неуспелог пуча, преко најаве враћања смртне казне до одбијања да промени репресивни закон о борби против тероризма — представљали „прст у око Европској унији“, због чега је она морала да реагује. Ипак, додаје, сва је прилика да ће се реакција ЕУ и завршити само на овом декларативном супротстављању турском председнику јер, због свих проблема с којима је ЕУ тренутно суочена, и проблема који је тек чекају — италијански референдум, аустријски председнички избори, избори у Холандији, Француској и Немачкој следеће године — „Европска унија тешко да сме да ризикује сукоб с Ердоганом у овом тренутку, и мислим да ће резолуција остати као политичка опомена. Али реализација њених циљева, и формално-правни прекид преговора с Турском, мислим да неће уследити, бар још неко време“.

Да ли ће Ердоган остварити своју претњу, или могућност отварања капија мигрантима представља празну претњу и/или оно што би се у коцкарском жаргону назвало блефом? То је у овом тренутку тешко проценити, јер, каже Бојан Билбија, „Ердоган и његова Турска јесу једна велика загонетка“, а својим речима упозорења турски председник је само „подсетио на своје адуте“. Билбија подсећа да несугласице између Анкаре и Брисела трају поодавно, а „последица су турске геополитичке расцепљености између Европе и Азије, између Европске уније и евроазијских интеграција“.

С тим у вези, куда иду руско-турски односи, који су у последњих неколико година претрпели вишеструке лупинге, од стратешког партнерства из времена склапања договора о изградњи гасовода „Турски ток“, преко замрзавања односа због обарања руског авиона изнад Сирије пре годину дана, до поновног отопљавања које је, после неуспелог летошњег пуча у Турској, нарочито добило на убрзању… „Андреј Парубиј, председник украјинског парламента, ових дана је, после седнице Парламентарне скупштине НАТО-а у Истанбулу, рекао да је Ердоганова порука била да се Турска апсолутно противи, како је рекао, руској анексији Крима, чак и да припрема поморску блокаду Крима“, наводи Билбија. „Међутим, само дан касније, на Крим је у великом стилу дошла турска политичка и привредна делегација коју су предводили Ердоганов брат од стрица и заменик градоначелника Анкаре, чиме су практично пружили подршку руском Криму.“

У последњих неколико месеци, додаје Билбија, Москва и Анкара су се, очигледно, зближиле, нарочито после пуча за који су окривили Американце, али гасовод „Турски ток“ „представљаће главни лакмус-тест ових односа“.

„Ако се тај пројекат оствари, онда ћемо са сигурношћу моћи да говоримо о знатном побољшању односа, па чак и о успостављању неке врсте савезничких или, макар, више него партнерских односа. У супротном, криза у односима биће настављена“, каже он. Објашњавајући ове недеље како Турској Европска унија заправо и није једина алтернатива, турски председник отворио је могућност прикључења ове земље Шангајској организацији за сарадњу (ШОС), коју предводе Русија и Кина, прикључили су јој се и Индија и Пакистан, а учлањење поред осталих чека и Иран… Хоће ли се Турска окренути Истоку уместо Западу? „Ердоган има најмање три добра разлога за такву опцију“, објашњава Зоран Миливојевић.

„То је, најпре, очување турских стратешких интереса у Централној Азији, у којој се налазе туркофонске државе. Друго, управо овај део света је тренутно кључни и са политичког и са економског становишта, улога Кине је ту неспорна. И трећи је нормализација односа с Русијом. То су три кључна разлога који Ердогану гарантују одрживи развој Турске на простору на коме се она налази, и обезбеђују му остваривање дела националних интереса без уласка у неке додатне сукобе, у условима у којима нема пуно поверење у западну алијансу после неуспелог пуча за који ју је осумњичио. НАТО, с друге стране, сигурно на то не може да гледа повољно, јер се тиме угрожава читаво јужно крило западне алијансе и то, очигледно, није добро за њене стратешке интересе, и треба очекивати елементе тајне дипломатије и разне врсте покушаја да се Турска од тога одврати. Све у свему, не очекујем да ће Турска да изађе из НАТО-а, али не очекујем ни да ће доследно спроводити искључиво НАТО интересе на рачун сопствених.“

С тим у вези, што се нарушених Ердоганових односа са Западом тиче, Миливојевић наводи и да би победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД могла да доведе до „ресетовања односа“ између Вашингтона и Анкаре, баш као и између Вашингтона и Москве, а охрабрујући сигнал у том смислу представља именовање пензионисаног генерала Мајкла Флина, кога западни медији критикују због блиских односа и са председником Русије Владимиром Путином и са председником Турске Ердоганом, за Трамповог националног саветника за безбедност.

„Ако ће Трампу приоритет бити унутрашњи проблеми Америке, на чему је и добио изборе, онда је потпуно логично да ће се нешто променити на спољном плану, и да ће ићи на политику смиривања тензија и дијалога, управо у функцији опстанка Америке као доминантне силе, али на један квалитетнији начин“, каже Спутњиков саговорник.

На крају, шта се може очекивати од непредвидљивог Ердогана? Хоће ли Турска остати претња међународној стабилности или би, насупрот томе, могла да постане својеврсни фактор стабилности? Зоран Миливојевић сматра да ће „Ердоган остати доследан својој политици и консолидацији власти после неуспелог пуча, а наставиће се процес исламизације државе и уставних реформи у циљу учвршћивања власти и опстанка Турске као регионалне силе, без обзира шта о томе мисли Брисел или велике силе“. А Бојан Билбија додаје да „није тако давно Турска називана болесником с Босфора. Она и даље има потенцијал да буде жариште, и сама могућност да три или три и по милиона миграната оданде нагрну у Европу довољно говори о томе. Међутим, постоје и назнаке да би ситуација могла колико-толико да се стабилизује, и да Турска буде на неки начин употребљена као конструктиван фактор у Европи и Азији.“

Тагови: ЕУ, Реџеп Тајип Ердоган, Турска