СВЕДОЧЕЊЕ ДУШАНКЕ ИЛИЋ: Вилијем Вокер смејао се у лице мајкама отетих Срба

Душанка Илић, сестра Горана Живића из Липљана, који је киднапован 1998. године, не вјерује више у правду и хапшење припадника терористичке ОВК, јер сматра да су међународне снаге давале издашну помоћ албанским криминалцима, па их од тада и штите.

Вилијам Вокер, бивши шеф посматрачке Мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, смијао се у лице породицама киднапованих Срба, каже Душанка за Срну.

Њен брат је први киднаповани Србин са подручја централног Косова, а отет је 16. јуна 1998. године испред куће у Улици Аце Маровића у Липљану.

Отела су га, како су очевици потврдили, тројица маскираних мушкараца. Убацили су га у џип са затамњеним стаклима и одвезли у непознатом правцу.

„Његови посмртни остаци нађени са још десетак мученика – шесторицом Срба, тројицом Рома и двојицом Албанаца у масовној гробници надомак Ораховца, сахрањени су у мају ове године у породичној гробници на гробљу у Липљану“, прича Душанка.

Она наводи да је у улици у којој је рођена проживјела лијепо дјетињство са још једном сестром и тројицом браће, заједно са Албанцима.

„Суживот у коме су Албанци долазили на славе Србима, а Срби њима на Бајрам некоме је засметао, па су осмислили да киднаповањем најугледнијег од моје браће унесу страх и покрену серију напада на Србе, са циљем да Липљан опустоше и очисте од припадника православне вере“, наводи Душанка.

Горан је радио на антенском систему на Голешу. Отишао је на посао и тек послије неколико дана његова породица добила је званичну информацију да га нема на послу и да је киднапован.

Комшије Срби и Албанци потврдили су да су га на дан нестанка видјели са кесама намирница како иде према кући и да су га киднапери пресрели на двије стотине метара од куће, одакле су га одвели у смрт.

О његовом киднаповању, на десетинама страница свједочења, упознат је и Вилијам Вокер, бивши шеф посматрачке Мисије ОЕБС-а.

На пријему у хотелу „Гранд“, одакле је Вокер, како истиче Душанка, „управљао акцијама терориста“, овај „миротворац“ смијао се у лице и њој и мајкама киднапованих Срба из Ораховца.

Исто су доживјели и у Међународном црвеном крсту, канцеларијама КФОР-а и Унмика.

„Свуда су нам говорили да `морамо да се помиримо са судбином`, да су `многи Албанци убијени` и да је `освета оно по чему се пропознаје народ на Балкану`“, присјећа се огорчена Душанка.

Страдање ове угледне породице у Липљану настављено је пар година касније, када су им екстремисти запалили кућу.

Најстарији Душанкин брат Радосав извучен је из пламена и пребачен у болницу у Косову Пољу, а потом у болницу у сјеверној Косовској Митровици, гдје је након десетак дана преминуо.

Најмлађи брат, чије име Душанка, у страху за његову безбједност, не жели да каже, преселио се у Чачак и данас „лута од куће до куће“.

„Наша кућа је затворена. Угашен нам је дом“, завршава исповијест Душанка, огорчена и на чланове Комисије за нестала и киднапована лица Србије.

Та комисија, сматра она, „нити има снаге нити жели нешто да уради по питању судбине несталих и киднапованих Срба“.

Вељко Одаловић, предсједник републичке Комисије, недавно је рекао да је рјешавање судбине несталих и киднапованих Срба на Космету доведено у питање, јер у посљедње двије године није истражена ниједна локација за коју се вјерује да су на њој масовне гробнице.

Тагови: Душанка Илић, Косово и Метохија, ОЕБС