МИГРАНТИ ИЗ КОМБИЈА УЖАСА: Две године одисеје од Африке до Београда
Фото: Политика/РТС
Осмех не силази са лица Ајзака И. (30) из Гане док у болесничкој постељи Института за ортопедско-хируршке болести „Бањица” поздравља посетиоце. Имобилисан врат указује да су повреде задобијене у прошлонедељном удесу комбија који је илегално превозио 54 мигранта, прилично озбиљне.
Прве процене лекара биле су катастрофалне – оштећење кичме и потпуна доживотна парализа. Ајзак их је, међутим, оповргао: шест дана после операције помера руке и ноге.
– Пресрећан сам што сам жив. И одлично се опорављам. Хтео бих и да ходам, што пре, али лекари ми стално говоре „сачекај, не жури, опоравак мора да иде постепено” – прича Ајзак за „Политику” на течном енглеском језику.
За лекаре и медицинско особље болнице има само речи хвале: сестре му доносе по две порције оброка, јер су сигурне да је јако дуго био без хране. Пре операције лекар му је пуштао вести о фудбалским тимовима у Гани и музику како би се опустио. На сточићу поред кревета стоји лист „Њујорк тајмс”, а на поду нове папуче – поклони које је добио од рођаке једног од пацијената из болничке собе. Сви брину о њему, обилазе га, бодре…
За Србију је чуо много пре ове несреће. Обожава наше фудбалере и хвали нам се како је са Немањом Видићем пријатељ на „Фејсбуку”.
Питамо га како се нашао у комбију са још 53 мигранта и сенка као да прелази на тренутак преко ведрог лица. Не сећа се тачно, каже. Памти да је осам дана био на отвореном, у неком жбуњу, да није ништа јео, а нестајале су му и залихе воде. Био је са неколико пријатеља и нису знали да ли су у Грчкој, Македонији, Бугарској или Србији. Пришао им је непознати човек и питао да ли хоће да их превезе. Не сећа се ни колико је пара дао, зна само да је, када је улазио у комби са два друга из Гане, видео још двојицу Африканаца. За остале није знао ни одакле су, ни колико их има.
– Памтим једино да смо у комбију били целу ноћ, јер само ноћу се и путује. Све што сам имао била је торба са две, три мајице и шољом за кафу, као и оно што је било на мени. И свуда мрак. Не знам ни колико је времена прошло. Следеће што сам угледао је било лице доктора. Питао ме је на енглеском за име и рекао да не бринем, да ћу ускоро бити у болници – присећа се Ајзак трагедије која се догодила прошлог уторка код Лесковца.
И онда су га преузеле медицинске екипе. Стигао је у лесковачку болницу, а затим је пребачен у Београд где је и оперисан.
А да је знао какав га пут ка бољем животу у некој од земаља Европске уније чека, тврди, никада не би напустио домовину. Из Гане није отишао због политичких разлога или рата већ искључиво због немаштине.
– Радио сам као возач у аустралијској грађевинској фирми и остао сам без посла пре две године. Тада смо жена и ја разговарали шта да радимо. Она трудна, ћерка је тада имала око годину дана, посла нигде, немамо од чега да живимо… И тако је одлука пала – да кренем у Европу, нађем посао и обезбедим својој деци бољу будућност – прича Ајзак који је сина рођеног после његово одласка видео само на фотографијама.
Путовање од Африке до Србије трајало је пуне две године. Ишао је пешке, теретним возилима, аутобусом, возом… Држао се илегалних рута, заустављао се где год је могао да нађе посао да би зарадио за живот и затим настављао даље.
– Тако сам стигао до Турске где сам био око пола године. Радио сам неко време код човека који је израђивао кључеве, али нерадо тамо гледају на нас Африканце. Чим сам прикупио мало пара кренуо сам даље – ка Грчкој – објашњава повређени мигрант.
Али и тамо је једва преживљавао. Скупљао је старе ствари из контејнера и препродавао их да има за хлеб.
– Радио сам где год сам могао. Чистио подруме и затим ствари из њих, које би ми власници дали, носио у залагаоницу за неки евро. И планирао како даље – присећа се Ајзак.
Возом се, са неколико пријатеља из Гане, упутио из Грчке ка земљама Европске уније. Оно мало пара што су имали давали су пролазницима да им кажу куда да иду. Када нису пешачили, возили су се у затвореном, мрачном простору, па су зато и залутали – стигли су до Бугарске. Онда су опет ишли назад. Нису били сигурни да ли су прешли границу са Македонијом, стигли до Србије… А онда се њихово путовање 24. фебруара, у пет ујутру, завршило трагедијом.
Ајзак ће бити на болничком лечењу о трошку Србије докле год за то постоји потреба. За сада не размишља о азилу, могућностима које му се нуде, повратку кући… Жели само да оздрави. И захвалан је свима који су му помогли. Ипак, није желео да се фотографише, како не би, каже, имао проблеме.
Непрестана помоћ мигрантима
Уз Ајзака И., али и друге повређене мигранте смештене у болницама у Београду и Нишу налазе се чланови Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила који им помажу у комуникацији са лекарима и медицинским особљем, али и да ступе у контакт са својим породицама.
– На лечењу у Ургентном центру КЦС-а налазе се још четири пацијента са изузетно тешким повредама кичме, док су из лесковачке болнице отпуштени сви мигранти – било их је укупно 24. И сви су затражили азил у Србији, па су упућени у центре за азил у Тутину и Сјеници – каже за „Политику” Радош Ђуровић, директор овог центра.
