Јавно лице ништавила

04.03.2015.

Видели смо „Џихадисту Џона“ на делу, и то неколико пута. Он је већ постао нека верзија мрачне планетарне звезде, убица у име нечега, човек иза маске који држи реч: ако обећа да ће некога да закоље, он то и учини.

Да је јоште жив Маршал Маклуан, можда би понешто додао својој хипотези о свету као „глобалном селу“. Телевизија јесте учинила тај свет много другачијим него што је био пре ње, али свакако је и сама постала део апсурда, уграђујући и себе у свет као свеопшти терористрички полигон.

Муњевити проток информација, које су у целини тешко сварљиве, а и неподобне за лагодну конзумацију, довео је тероризам до нових облика, неодвојивих од потребе за јавним комуницирањем. Тероризам је (по једној од слободнијих дефиниција) насилни и неселективни модел остваривања иначе неостваривих или тешко достижних политичких циљева, разорно указивање на било шта што би иначе остало непримећено. Дакле, у сенци других, атрактивнијих догађаја, које је тешко испратити коришћењем рационалних чула.

Од средине прошлог века тероризам је еволуирао у свим могућим правцима. Постао је модернији, савршенији, немилосрднији, са мањим бројем „звезда“, које су ипак упечатљивије од њихових архивираних претходника.

Прошли век је имао Иљича Рамиреза Санчеза, познатијег као Карлос, који је у своје време (шездесете и седамдесете године) постао скоро романтични јунак свога доба. Изгледао је као ходајућа мистерија, са наочарима од дебелих затамњених стакала. Чинило се да је недостижан. Он није имао своју идеологију али политику јесте, и можда би отишао у легенду као неухватљиви фантом, да га није уништила бизарна слабост према женама, па су га затекли, као сваког резигнираног љубавника, у гаћама и „на легалу“. Од Карлоса је остао само изанђали робијаш једног париског затвора, и његова прошлост скоро више никога не занима.

У арапском свету најпознатија је била Лејла Калед, на западу Европе Црвене бригаде, и немачки ултралевичари, група Андреаса Бадера и Урлике Мајнхоф. Нико од њих се није оглашавао као терориста, него „борац за слободу“. Бадерова група је припадала левим анархистима, а италијанске бригаде су имале Бакуњиновски анархистички приступ. Сви они, осим Лејле, лепотице која је убијала „за слободу народа“, били су комунисти, који су се, као и сви црвени револуционари, борили за праведнији свет.

Нови, 21. век довео је до динамичне еволуције тероризма. Романтичне звезде насиља отишле су у историју и остале у њој. Обични напади и неселективна убиства постала су неатрактивни опит у свеопштем насиљу. Реформа насиља захтевала је бар неколико захвата: дизајнерски, финансијски, технолошки, едукативни, психолошки и медијски. Све ово напред потчињено је јавном ефекту, али он без добре припреме напросто није могућ.

Тако се и стигло до 11. септембра 2001. године. Терористи нису смели да изгледају другачије од обичног света. Образовање, уљудност, смиреност, љубазност, неупадљивост пре акције. Суровост, бруталност, одлучност, немилосрдност и ефикасност у њој. Све ове особине неизбежни је процес у дизајнирању погодног људског материјала. Окосница, Ал каида, на пример, само је лабави маркeтиншки оквир. Све што буде успешно, дозвољено је да се припише њој. Оперативни учесници тероистичке акције остају заувек непознати, или само после напада, као мртви мученици и инспирација за нова регрутовања.

Сигурно је да иза најспектакуларнијих напада не може да стоји (само) Бин Ладен, јер његова моћ није досезала даље од фанатизма и основне обуке. Финасирање тероризма постало је значајан извор мотива и за борбу против њега. Апсурдно, али вероватно. Из тог сазнања произилазе и бројне (углавном неубедљиве) теорије завере о томе ко, у ствари, стоји иза напада од 11. септембра.

Избор људи и обука за нападе скоро је савршен пример селекције. Одатле и феномен „плавооког тероризма“, у који су укључени и на разне начине мотивисани фанатици немуслиманског порекла. Сматра се да су такви људи, који поседују врхунску интелигенцију и образовање, далеко суровији и ефикаснији од ендемских џихадиста.

Нову фазу у развоју тероризма и његовом суровом преображају, чине герилске јединице фанатичних насилника, који чином напуштања појединачних аката насиља, постају паравојска која ствара исламске парадржаве. Такву еволуцију теоретичари насиља нису могли да предвиде до само пре неколико година. Али су је најмоћније силе изазвале ирационалним разарањем неких легитимних држава, и саме регрутовале корпусе очајника. И сада се показало шта за свет представља њихова жилавост. Имају изврсну маневарску креативност, добро су обучени, лако мењају облике организовања, и непогодни су за кончно уништавање. Имају неисцрпан извор нових, увек још суровијих регрута.

Тако је ипак доведена у питање дефиниција тероризма с почетка овога текста: насилничке исламске државе донекле су остварење политике насиља, а нема модела нити рока за његово пацификовање или елиминисање.

Вође ових покрета добро познају легендарну еволуцију Маклуанове тезе о глобалном селу. Било чија, па и суровост терориста израслих у герилу, па и тероризам као неизбежни феномен модерног света не би постојали без медија. Насиље је глобалбни покрет, обичан терористички напад није довољан, ако све друге сензације не стави у други план. Ни медији не би били то што јесу без неселективног насиља, остали би без најатрактивнијих вести, без најзанимљивијег сегмента јавне гладијаторске медијске сцене: смрт, крв, сила, ратови, разарања. То су вести које прекидају све друге.

На тај начин, перверзни однос између медија и тероризма, буквално је нераскидив. Застрашујућа информација храни медије, ако је нема, престају разлози за догађаје који производе такве информације. Неко од футуролога-катастрофичара рекао је да ће тероризам престати кад све што јесте постане насиље, а то је већ почело да се догађа. Дакле, наде има само кад она (нада) престане да постоји. Због тога је и Џихадиста Џон звезда света, оваквог какав он јесте, или још горег какав може да постане.

И кад гледамо како тај маскирани убица подиже нож на своју недужну жртву, само да би некоме „пренео поруку“ – а преноси је јавно, осећамо колико смо немоћни. Наша моћ је само у томе, што смо неким случајем далеко од Џона.