СЛАВНИ ДАНИ СРПСКОГ ОРУЖЈА: 100 година од пробоја Солунског фронта

На дан 15. септембра ове године навршиће се 100 година од пробоја Солунског фронта, што је био одлучујући маневар за слом Централних сила у Првом светском рату.

Централно државно обиљежавање 100. годишњице пробоја Солунског фронта биће организовано 15. септембра у Битољу, и дан касније на Кајмакчалану, на врху планине Ниџе, јавља портал Спона. Очекује се да ће обиљежавању присуствовати предсједник Србије Томислав Николић и његов домаћин, предсједник Македоније Ђорђе Иванов, као и представници дипломатског кора из земаља савезница у Првом светском рату.

У склопу обиљежавања великог јубилеја на високом државном нивоу, очекује се да ће предсједници Николић и Иванов положити вијенце на српском војничком гробљу у Битољу и испред спомен-костурнице на Кајмакчалану на 2521. метру надморске висине, гдје почивају земни остаци погинулих ратниика у тешким операцијама пробоја Солунског фронта 1916. године.

Тренутно су у току радови по пројекту „Кајмакчалан”, конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној цјелини који су припремили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер. Реализација пројекта, како је најављено требало да буде готова до 10. септембра.
Млади на стази јунака

Организација Србија за младе, поводом 100 година од једне од најзначајних битака српске војске, после напуштања отаџбине и повлачења преко Албаније позива на путовање до Кајмакчалана.

„Освајамо Кајмачалан“, који представља вјечити споменик и „КАПИЈУ СРПСКЕ СЛОБОДЕ“, да одамо почаст ДИВЈУНАЦИМА, који су дали своје животе за ослобођење српске државе у Првом светском рату, наводи се у позиву Организације Србија за младе. Према програму, полазак из Београда заказан је у петак 16. септембра у 22 сата.
Солунски фронт

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, после опоравка на Крфу након Албанске голготе. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустругарске, њемачке и бугарске дивизије.

Већ 1916. српска војска је освојила Кајмакчалан на планини Ниџа после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима.

Битка на Кајмакчалану је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је Прва српска армија уз велике губитке успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Грађење пута за српску војску

Заузимање Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције, па је у новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра 1916, што је за српску војску имало значај ослобођења првог комада отаџбине.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. За команданта Солунског фронта у међувремену је постављен француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у пробој Фронта.
Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић (уз регента Александра).

Војвода Живојин Мишић у Заповести српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године каже:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“

Тагови: Први светски рат, Солунски фронт