ПОНОС, ПРКОС И ТУГА НА ЛИЦИМА СРПСКИХ ВОЈНИКА КОЈИ СУ СЕ ПОВЛАЧИЛИ: Зашто НАТО није успио да побиједи српску војску на Косову?

Ових дана навршава се 17 година од када је Војска Југославије послије потписивања Кумановског споразума отишла са Косова и Метохије.

Ово не изгледа као војска која је поражена! Овом реченицом је један од америчких новинара на Мердарама, прелазу између Србије и Косова и Метохије, негдје у овим данима 1999. године коментарисао, више за себе, одлазак српске, тада југословенске војске са Косова и Метохије, послије потписаног Кумановског војно- техничког споразума СРЈ—НАТО 9. јуна.

Колона тенкова и војних возила Војске Југославије као под конац, са којих се вијорила српска застава, 13 дана прије Видовдана, тачније 15. јуна 1999. године, кренула је са Косова, послије 78 дана НАТО бомбардовања. Пратила их је колона цивилних возила, Срба који су упоредо са њима, многи нажалост заувијек, одлазили са својих огњишта.

На лицима српских војника, изморених даноноћним нападима северноатлантске армаде која је грувала по њима са неба, и борбама са албанским терористима Ослободилачке војске Косова, видео се понос, пркос, туга… На лицима цивила, Срба који су ишли упоредо са војном колоном, био је само страх, страх од неизвесности. Како су Срби и војска одлазили, тако су за њима Албанци славили, качећи америчке и албанске заставе на куће, играјући и певајући.

Западни новинари нису могли да вјерују да се српска војска повлачи са Косова готово неоштећена. Међусобно су коментарисали да је сигурно у питању неки „српски трик“, представа за медије… Питајући се — па шта је то НАТО радио 78 дана. Фото-репортери су се утркивали да направе што јачу слику поражене војске. Није им успјело. У недостатку материјала, западне камере зумирале су правећи крупне кадрове расплаканог дјетета кога је у пренатрпаном „стојадину“ приштинске регистрације мајка покушавала да подоји… Тражило се нешто, неки доказ пораза, али су их хук и ропот надолазећих тенкова и борбених возила, који су израњали једни за другим као из дубоке реке, опрани и угланцани сваки пут изненадили.

Повлачење српске војске са Косова је трајало 11 дана. Почело је када је у тачно 13 сати недалеко од Подујева Владимир Лазаревић, командант Приштинског корпуса, стао на чело непрегледне колоне и пред домаћим и страним новинарима издао наређење за повлачење ВЈ са Косова.

„Војска је у потпуности извршила задатак и одбранила Косово, као и суверенитет и територијални интегритет земље“, рекао је тада Лазаревић.

Транспарент који је постављен својевремено као знак добродошлице ВЈ на надвожњаку на Мердарама тада их је и испратио. На њему је писало — „Нема нам другог пута, од пута на Косово“.

Када је последњи српски војник, прешао на територију централне Србије тај транспарент спалили су Албанци, који су све вријеме ситним провокацијама и по којом каменицом покушавали да изазову неки инцидент. У еуфорији која их је ухватила, улетјали су у ватру са српским заставама, па су са њима онако запаљеним, настављали да витлају, уста пуних погрдних ријечи за све што је српско.

Прве трупе Кфора на Косово су стигле из правца Скопља. Срба скоро да није ни остало на Косову. Оно што је остало, склонило се у српске цркве и манастире или на сјевер Косова.

Одлука о агресији на СРЈ донесена је, први пут у историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту НАТО-а, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. СР Југославија је нападнута под изговором да је кривац за неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Тагови: Југославија, Косово и Метохија, НАТО, СРЈ