ОН ЈЕ НЕПРИКОСНОВЕНИ ВЛАДАР ПЛАНЕТЕ ИЗ СЕНКЕ: Разбијање СФРЈ и све тајне операције Џорџа Сороша!

Такозване „Обојене револуције“, стратегија којом америчка администрација свргава „непослушне владе“, увек се веже за активности америчких тајних служби и галаксију невладиних организација које гравитирају око „Института Отворено друштво“ Џорџа Сороша. Иако је „Институт Отворено друштво“ службено утемељен 1993. године, као фондација делује од почетка осамдесетих.

Почетни успеси у Мађарској и Совјетском Савезу нису били „насилни“. Међутим, огранци „Отвореног друштва“, ЦАНВАС и „Отпор“, као „револуционарна авангарда“ се у насилном свргавању власти први пут појављују 2000. године у Србији, потом 2003. у Грузији, 2004. у Украјини, 2005. у Либанону и Киргистану и тако даље све до данас, сматра се да је прототип овакве врсте свргавања власти суверених држава био и неуспели покушај рушења кинеских власти на Тргу Тјенанмен у Пекингу 1989. године, те свргавање румунског предсједника Чаушескуа са побуном у Темишвару.

Како је у ова два случаја већину посла обавила ЦИА, што је америчкој администрацији могло створити неугодности на међународном плану, одлучено је да се прљави део посла – регрутовање активиста, покретање и управљање побунама – пребаци на невладин сектор. Од 1993. до данас су Џорџ Сорош, невладине организације и медији задужени за државне ударе, од којих су многи успешно спроведени, док су неки покушаји пропали, као на пример Зелени талас у Ирану 2009. Оваквом стратегијом амерички Стејт департмент увек може рећи како је службено помагао и финансирао демократске снаге, цивилно друштво и слободне медије у страним земљама, као када је помоћница америчког државног секретара Викториа Нуланд признала да се у ту сврху у Украјини потрошило око 5 милијарди долара, али да Вашингтон никада није директно учествовао у насилном свргавању било које владе. Тренутно је у току рушење институција у Македонији.

Наиме, током емисије на једном од телевизијских канала у Македонији, лидер такозване социјалдемократске опозиције и Зоран Заев је на питање гледаоца: „Постоје ли услови да се Македонији догоди украјински сценарио?“, без имало стида одговорио: „Да, може се тако рећи. У Македонији постоје услови за украјински сценарио!“ Тиме је само потврдио своју ранију најаву „како ће бојкотовати изборе и политику преместити на улице македонских градова“.

То што је Македонија мултиетничка држава и осим Албанаца је македонски етнички корпус подељен између присталица владе и опозиције може да значи да се земља гура у хаос и грађански рат, што Заева и опозицију нимало не узнемирује, а његове менторе још мање. То што „украјински сценарио“ значи и најмање 104, а према неким изворима и 780 погинулих демонстраната и 17 полицајаца, не рачунајући око 10.000 убијених у рату у Донбасу, Зоран Заева нимало не брине, једнако као што о томе рачуна нису водили ни Јацењук, Кличко, Тјахнибок и Јарош, док помоћницу америчког државног секретара Викториу Нуланд и америчког амбасадора у Кијеву не треба ни спомињати. Њима су убијени Украјинци бројка, једнако као што су тренутно Македонци и припадници албанске мањине који тамо живе.

Али, опет се америчка службена дипломатија појављује као пријатељ Македоније, дају се помирљиве изјаве и жеља за демократијом, слободом медија, неовисности правосуђа и владавини права, а с друге стране све, али дословно све удруге и медији који се повезују с америчким милијардером Сорошем и његовом фондацијом распирују побуну и рат у Македонији.

Ко је заправо тај човјек који има моћ и лукаво разрађену стратегију рушења суверених влада као да су куле од карата?

Сорош је као „филантроп“ активан још од 1970., када је почео да обезбеђује средстава за помоћ црним ученицима за школовање на Универзитету Кејп Таун у време апартхејда у Јужној Африци. Касније почиње да финансира дисидентске покрете иза „челичне завесе“ на истоку Европе.

Сорошева добротворна средства се троше на промоцији „ненасилне демократизације“ у постсовјетским државама. Његови напори с фокусирани углавном у централној и источној Европи, првенствено кроз „Институт отвореног друштва“ и националне фондације под његовим покровитељством, често под другим именима. Сорош је 1980. почео да користи своје милионе за напад на социјалистичке земље у источној Европи. Финансирао је појединце који ће сарађивати ​​с њим. Његов први успех је забележен у Мађарској. Тамо је кренуо са оснивањем образовних и културних организација, којима је онеспособио социјалистичке институција у цеелој земљи и успео је да уђе у све поре мађарске власти. 2003. године ПБС процењује да је укупно потрошио око 4 милијарде долара. Његова фондација наводи како је протекле деценије за своје активности трошила око 400 милиона долара годишње.

Сорош је потом поглед бацио на Пољску, где су он и ЦИА кроз „Фондацију Стефан Баторју“ помагали рад антикомунистичког синдиката Солидарнот. ЦИА исте године постаје активна у Кини, а потом је уследио СССР.
Није случајно да је ЦИА заједно са Сорошем учествовала у „раду“ у свим тим земља, јер је циљ ЦИА био потпуно исти као и онај „Отвореног друштва“, односно, требало је уништити социјализам.

У Јужној Африци је ЦИА тражила антикомунистичке дисиденте. У Мађарској, Пољској и Совјетском Савезу је ЦИА, уз отворену интервенцију Националне фондације за демократију (НЕД), УСАИД и друге институције, које су подржаване и организоване од антикомуниста, тражила и регрутирала појединце за рад у Сорошевом „Отвореном друштву“, које је номинално „либерално“ и „прогресивно“.

ЦИА би их назвала својом „имовином“ (ассетс). Како што је и сам Сорош рекао: „У свакој земљи сам идентификовао групе људи – неке водеће личности, друге мање познате – који деле моје уверење.“ Његово „Отворено друштво“ је организовало конференције са антикомунистичким Чесима, Србима, Румунима, Мађарима, Хрватима, Бошњацима, косовским Албанцима.

Због све јачег утицаја се с правом почиње сумњати да „Отворено друштво“ делује као део обавештајног систава Сједињених Држава. 1989. Вашингтон Пост пише о оптужбама из 1987. од стране кинеских владиних функционера у којима стоји како су Сорошева „Фондација реформе и отварање Кине“ и ЦИА у изравној вези.

Од пада Совјетског Савеза, Сорошево финансирање наставља да игра важну улогу у бившој совјетској сфери. Финансирање и организација „Револуције ружа“ у Грузији се у западних посмтрача сматрало пресудним за његов успех у руској сфери уиаја.

Иако је Сорош тврдио како је његова улога западних посматрача „увелике претерана“, Александер Ломаиа, бивши секретар Савета безбедности Грузије и бивши министар образовања и науке, те бивши извршни директор „Отвореног друштва Грузије“ је надзирао особље од 50 људи и с прорачуном од 2,5 милиона долара.

Споменимо и да је актуална грузијска министарка обране, Тинатина Хидашели, такођр била на челу „Отвореног друштва Грузије“. У нову грузијску владу је ушла у квоти Републиканске странке неног супруга Давида Усупашвилија само како би надзирала и ограничила утјецај за САД не баш поузданог премијера Бидзину Иванишвилија, који има прилично јаке везе с Москвом.

Бивши грузијски министар спољних послова Саломе Зоурабичвили је за часопис Француског института за геополитике, Херодоте, 2008. Године написао:

„Ове институције су колевка демократизације, посебно Сорошева фондација. Све невладине организације које гравитирају око ње несумњиво спроводе револуцију. Међутим, не може све завршити само с револуцијом и јасно се види да су, након ње, Соросшва фондација и невладине организације интегрирани у структурама власти.“

Поход на Москву

Након 1990. године, Сорош је средствима циља на руски образовни систем, под изговором да целом народу треба осигурати уџбенике. У ствари, Сорош је на тај начин осигурао индоктринацију целе једне генерације руског младих људи с пропагандом свог „Отвореног друштва“.

Његова је фондација била оптужена да спроводи стратегију преузимања контроле и над руским финанцим суставом, да надзире приватизацију и процес страних улагања у тој земљи. Руси су љутито реаговали на Сороша и предузели законске мере. Критичари Сороша и других америчких фондација су рекли како је циљ тих маневара био „осујетити Русију као државу да има потенцијал за ‚такмичење с једином светском суперсилом“. Руси су почели сумњати у Сороша и за његове везе с америчким тајним службама

Покојни руски олигарх Борис Березовски је отворено изјавио: „Готово сам се онесвиестио кад сам чуо да је Џорџ Сорош био агент ЦИА“. Березовски је и сам био мишљења да су се Сорос и Запад „бојали што руски капитала постаје прејак“.

Будући да је економси и политички естаблишмент у Сједињеним Државама страховао од економског супарништва Русије, најбољи начин да се контролише Русија је био доминирати руским медијима, образовањем, истраживачким центрима и науци. Након што је потрошио 250 милиона долара за „трансформацију хуманистичких наука и економије на високим школским и универзитетским нивоима“, Сорош с додатних 100 милиона долара створио „Међународну фондаx за знаност“. Руска „Савезна противобавештајна служба“ (ФСК) је оптужила Сороша да подрива темеље Русије и за „шпијунажу“. Али, он није радио сам и био је део мреже која је деловала на целој територији Руске Федерације, а коју су финансирали Фондација Форд и матичне фондације Универзитета Харвард, Дјук и Колумбиа, а све уз помоћ Пентагона и америчких обавештајних служби.

Руска „Савезна противобавештајна служба“ је открила да је Сорош плаћао 50 000 руских научника, што му је омогућило да осигура своје интересе над хиљадама руских научних открића и нових технологија, а на тај је начин прикупљао државне и комерцијалне тајне.

Године 1995. су се Руси разбеснили због уплетености Стејт Департмента у сукоб у Чеченији. Откривено је да је амерички оперативац Фред Куни учествовао у тамошњем рату, али је све завршило катастрофом. Његов долазак у ратну зону је само потврда историје учествовања у међународним ратним зонама од интереса за САД. Међутим, посебно је важно да је у време нестанка Куни радио под уговором са Сорошем, а не директно с америчком владом. Наводно су САД сукоб у Чеченији, провинцији у срцу Русије, сматрали за политичку дестабилизацијску кампању повољну за Вашингтон, али се испоставило да су њоме и управљали. Сорошево „Отворено друштво“ је у Чеченији било активно још дуги низ година.

Русија је била у великој кризи и под утицајем Џорџа Сороша и Клинтонове администрације. Године 1999. државна секретарка Мадлен Олбрајт блокира 500 милиона долара јемства за кредит од стране америчке Еxпорт-Импорт Банке за руску компанију Тјумен Оил, јер је то било у супротности с америчким националним интересима. Тјумен је хтео да купи америчку опрему и услуге за нафту од компаније Дик Ченеј Халибартон и компаније АББ Луммус Глобал од Блумфилд из Неw Џерсија. Џорџ Сорош је био инвеститор у компанији коју је Тјумен Оил покушавао да преузме. Онда су Џорџ Сорош и БП Амоко лобирали како би спречили ову трансакцију и присилили Олбрајт на одлуку да се онемогући кредитирање руске компаније.

Магазин Тајм је 2007. године навео два специфична пројекта. Сто милиона улагања и интернетска структуру за регионалне руске универзитете и 50 милиона долара за пројекат Миленикум Промис, којим се наводно хтело искоренити екстремно сиромаштво у Африци. Истовремено је Сорош дао 742 милиона долара за пројекте у Сједињеним Државама, на шта је укупно до пре неколико година потрошио више од 6 милијарди долара.

Његовање „левичарског антисоцијализма“

Овај део појашњења живота и дела Џорџа Сороша ће можда, иако тешко, отворити очи онима који још верују у „социјализам“ странака попут македонског СДСМ или других, које су номинално „социјалдемократске“ и као такве су једини избор за противнике националистичких или десничарских странака, од којих тренутно треба споменути ВМРО-ДПМНЕ. У региону велику улогу игра породично наслеђе и део становништва ни у ком случају не гласа за националисте, него се бира социјалдемократска опција, иако она нема никакве везе са југославенским теоретичарима марксизма и самоуправног социјализма.

Управо они су били главна мета „Отвореног друштва“ Џорџа Сороша и требало их је уништити по сваку цену.

Кад је Сорош основао „Отворено друштво“, покупио је либерала Арјеха Неиера и дао му фондацију да њоме управља. Неиер је био челник Хелсинки Воча, наводне организације за људска права антикомунистичких ставова. Године 1993. „Фондација Отворено друштво“ постаје „Институт Отворено друштво“.

Хелсинки Воч постао је Хјуман Рајтс Воч 1975. године, а Сорош је био у Саветодавном одбору за обје Америку, тако и одборима за Источну Еуропу и Централну Азију, а његова фондација, касније институт се наводе као финансијери.

Сорош је уско повезан с ХРW, а Неиер је писао колумне за часопис Тхе Нејшн и био на платној листи Сороша.
Овај свеприсутни амерички „филантроп“ је блиско укључени у ХРW, иако је увек све чинио да то сакрије. Додуше, Сорош каже да он само даје средства и поставља те програме и омогућује њихово покретање, што значи да су Хјуман Рајтс Wоч и Отворено друштво готово нераздвојни. Њихови ставови се такође не разликују. Наравно, ударајући финансијске темеље институције је Сорошу дало утицај да доминира и идеологијом саме организације.

Активности Џорџа Сороша су конструисане и развијају се од 1983. године. Оснивач Националне фондације за демократију (НЕД), Ален вајнстин, је рекао: „Много тога што радимо данас је учињено у тајности прие 25 година од стране ЦИА.“

Сорош ради управо унутар граница обавештајног ссистема, али се разликује од класичних оперативаца, попут оних у Лаосу 1960. или муџахедина који су профитирали од трговине опијумом у оквиру тајне операције ЦИА против социјалистичког Авганистана 1980.

Он је једноставно користи новац и одабира своје пионе, који онда у његово име делују у светлу дана.

Неил Кларк за Њу Стејстсмен пише: „Конвенционални поглед којег деле многи на левој страни је да је социјализам пропао у Источној Европи због својих системских слабости и политичке елите која није успела изградити подршку у народу. То деломично може бити и тачно, али је улога Сороша била пресудна. Од 1979. је он делио 3 милиона долара годишње дисидентима, укључујући пољски покрет Солидарност, Повељу 77 у Чехословачкој и Андреју Сахарову у Совјетском Савезу. Године 1984. је основао свој први „Институт Отворено друштво“ у Мађарској и тамо је потрошио милионе долара у опозиционе покрете и независне медије.“

Већина људи у Сједињеним Државама, који себе сматрају политички лево од центра, несумњиво су песимистични у шансе за социјалистичко преображење друштва. Томе је допринела Сорошева „децентрализација“, односно „модел парцијалног приступа“ у покушају да се умањи количина беде. Поједностављено говорећи, појединци се окупљају у невладине организације које се боре против негативних појава у друштву. Боре се за људска права, заштиту околине, искорењивање сиромаштва, права животиња, слободу медија, права жена, права мањина, права свега и свачега, али се боре тако да сам накарадни систем никада не доводе у питање. Овим се најбоље описује термин „левичарског антисоцијализма“, односно, стотине хиљада појединаца окупљених у десетине хиљада организација, често левичарских уверења, а који се у ствари боре против истинског социјализма.

Сорош је финанцирао и студију ХРW која је коришћена за безбедносне прописе и законе о опојним дрогама у Калифорнији и Аризони. Сорош је лично за легализацију дрога, што је несумњиво један од начина „бега“ из беде и јада свакодневног живота. На врху социоекономске лествице се налазе социјалдемократи који прихватају Сорошева средства и верују у грађанске слободе у контексту капитализма. За те људе, злокобне последице Сорошевог пословања, који осиромашује народе у целом свету, ублажене су његовим филантропским активностима. Исто тако, либерални и левичарски интелектуалци, како у Сједињеним Државама, тако и иностранству, потпали су под утицај филозофије „Отвореног друштва“, а да се не спомиње њихово финансирање.

„Нова Левица“ у Сједињеним Државама је била такав социјалдемократски покрет. Он је одлучно био против совјетске верзије социјализма и славила је када су се урушили СССР и Источна Европа. Америчка „Нова Левица“ није протествовала нити подигла глас кад су стотине милиона људи у Источној Европи и Централној Азији изгубили право на радна места, смештај по повољним и законом заштићеним најамнинама, бесплатно образовање кроз постдипломске студије, здравство и културу. Већина их је негирала да су ЦИА и организације као што су Национална фондација за демократију и „Отворено друштво“ активно учествовали у уништењу социјализма. Ти људи су сматрали да је западна одлучност да уништи СССР још од 1917. једва била повезана с падом Совјетског Савеза. За њих се социјализам урушио сам од себе, јер је све било погрешно.

Као на и револуције, попут оних у Мозамбику, Анголи, Никарагви и Салвадору, које су угушиле проамеричке десничарске снаге, прагматичари Нове Левице слегли су раменима и окренули се. Данас „Нова Левица“ свесно игнорише америчко уплитање у постсовјетски простор, које је као у Украјини резултирало бројним жртвама.

Богдан Денитч, који је имао политичке аспирације у Хрватској, био је активан у оквиру „Института Отворено друштво“, од којег је добијао средства. Денитч се ничим није успротивио немилим догађањима током рата у Хрватској, НАТО бомбардовању Босне и касније Југославији, а чак је подржавао и копнену инвазију бивше државе. Денитч је био оснивач и кључни човек дуги низ година Демократских социјалиста Америке, водеће лево-либералне групе у Сједињеним Државама. Дуго је председавао престижним конференцијама социјалистичких теоретичара, кроз које је био кључ за манипулисање симпатијама у подршци за ширење НАТО савеза.

Кроз „Отворено друштво“ и ХРW, Сорош је финансирао „Отпор“, организацију која је дословно добила „кофере новца“ за такозвану „Револуцију 5. октобра“ 2000. године, када је у насилним протестима свргнута влада у Београду. Без обзира на све, треба рећи да је судија Луис Арбоур у Хагу, гдје је након нереда у Београду завршио Слободан Милошевић, касније био у одбору Сорошеве Међународне кризне групе.

Отворено друштво и Хјуман Рајтс Воч руку под руку делују и у Македонији, назвавши то делом своје „цивилизацијске мисије“.

Ауторка анализе о Сорошу Хедер Котин 2003. прориче: „Очекујте да се у тој републици спрема завршетак распада бивше Југославије.“

Веројатно се мисли на појачане активности група окупљених око „Отвореног друштва“, америчке амбасаде и владиних агенција, које у Македонији припремају крвави расплет и распад земље, што је злокобно пре два дана наговестио о Зоран Заев.

Заступници моћи

Сорос је заправо изјавио како сматра да је његова филантропија морална, док је његов новац за управљање пословима аморалан. Ипак, сви одговорни за невладине удруге које финансира Сорош имају јасан и доследан програм. Једна од Сорошевих најутицајнијих институција је „Међународна кризна група“ (ИЦГ), основана 1986. године, а на њеном су челу особе из самог средишта политичке и корпоративне моћи.

Одбор ИЦГ-а укључује Збигњева Брежинског, бившег помоћника америчког државног секретара Мортона Абрамовича, бившег врховног НАТО команданта савезничких снага за Европу Веслија Кларка и бившег америчког саветника за националну безбедност Ричарда Алена. Ален је значајан јер је Савет за националну безбедност Нилсона успео „очистити“ од либералних тенденција Хенрија Кисинџера. Осим тога, Ричард Ален запошљава Оливера Норт у Савету за националну безбедност у администрацији предсједника Регана, а преговара и око таоца у скандалу „Иран-Цонтра“. За те појединце, „ограничавање сукоба“ се своди на америчку контролу над народима и ресурсима у целом свету.

У осигурању демократије, Сорош за циљ има и „американизацију Источне Еуропе“. Преко својих образовних програма је почео подизати млади кадар Сорошевих лидера. То су образовани млади људи и жене, широм света спремни испунити функције такозваних „утицајних агената“. Захваљујући свом течном познавању језика и њиховом укључивању у институције у настајању у циљаним земљама, ови регрути ће касније у својим земљама отворити пут западним мултинационалним корпорацијама.

Џорџ Сорош је у потпуној спрези с капиталистима који управљају процесом преузимања контроле над глобалним економијама.

Сорошеве фондације и институти се протежу широм Албаније, Арменије, Азербејџана, БиХ, Бугарске, Хрватске, Чешке, Естоније, Грузије, Гватемале, Хаитија, Мађарске, Казахстана, Киргистана, Македоније, Молдавије, Монголије, Пољске, Румуније, Словачке, Словеније, Јужне Африке, Таџикистана, Украјине, Узбекистана, Србије, Црне Горе…

Неке су земље схватиле опасност од ове хоботнице и забраниле рад „Отвореног друштва“ и његових огранака, међу којима је прва била Русија. Сорош је плаћао и још плаћа мијанмарске дисиденте, који су се на недавно одржаним изборима напокон докопали власти. Познато је да је годинама финансирао програме који су у Мијанмару, или Бурми, говорили све најбоље о Аунг Сан Су Кји, добитници Нобелове награде за мир, иако се не за шта? Наводно за „ненасилну борбу у прилог демократији и људским правима“, што никако не вреди за мијанмарске муслимане, над којима је вршен погром, а врла добитница Нобелове награде за мир те злочине никада није споменула.

„Да имам спољну политику и мој циљ је постати савест света“, рекао је Џорџ Сорош и не ради се о случају акутне нарцисоидности личности, јер је то рекао један од највећих ауторитета у Сједињеним Државама и свету. Сорошеве фондације и финансијске махинације су делом одговорни за уништавање социјализма у Источној Европи и бившег Совјетског Савеза.

Он је поставио своје знаменитости на Кину. Он је пружио своје пипке чак и у Кини. Одговоран је за насилно разбијање Југославије, а себе назива филантропом. Комерцијални и „филантропски“ послови Сороша су тајни и контрадикторни. Он је мађионичар који систематкси обмањује цео свет и састаје се с државницима који га слушају. Подржава Далај Ламу, чији се институт налази у Сан Франциску, где је и фондација коју води други Сорошев пријатељ, бивши совјетски вођа Михаил Горбачов. Џорџ Сорош је једна од водећих фигура Савета за спољне односе, Светског економског форума и Хјуман Рајтс Воча. Године 1994., након састанка са својим филозофским гуруом, сер Карлом Попером, Сорош је наредио својим компанијама да крену с улагањима у комуникације у Средњој и Источној Европи.

На Балкану је непрестано активан након разбијања бивше Југославије и отворено сарађује са америчким Институтом за мир, чији је програм службено одобрила ЦИА. Када су непријатељске снаге глобализације протествовале на улицама око Хотела Волдорф-Асториа у Њујорку у 2002. години, Сорош је био унутра и држао говор пред Светским економским форумом.

Када је полиција протестанте оградила металним кавезима у Парк Авенији, Сорош је говорио о врлинама „Отвореног друштва“, а придружили су му се Брежински, Хантингтон, Фукујама и други.

Иако изречено пре више од 13 година, данас, више него икад, Македонце треба се подсетити на риечи Хедер Котин: „Очекујте да се у тој републици спрема завршетак распада бивше Југославије!“

Тагови: СФРЈ, Џорџ Сорош