Милан Ружић

Баш јутрос ми дојадило…

07.03.2016.

Јутрос сам се пробудио пун некаквог ината. Ваљда Србина стигла његова вековна тековина. Не да ми се од свакаквих вести да се поштено насмејем овог јутра. Један дан је лила киша и већ је пола земље парализовано одронима, клизиштима и поплавама. И некако нам се све те лоше ствари понављају по ко зна колико пута. Али ето, од свих тих тешких дана, баш данас ми је дојадило, па сам решио да на папир ставим поједина питања на која знам да нико од нас неће добити одговор.

Може ли један ветар дунути, ма шта ветар, поветарац, а да се ништа не сруши, да ништа не заблокира и да сви раде оно што су одувек радили? Да ли треба свакодневно да стрепимо да ли ћемо бити заробљени у својим градовима услед ових најприроднијих ствари које на телевизији називају „природним катастрофама“? Да ли у Србији нормалан човек може примити нормалну плату како би најнормалније прехрањивао своју породицу? Има ли некога ко ће санкционисати неукус и некултуру у овој нашој средини, а подстаћи културу? Постоји ли бар један који ће се изборити да се нешто значајно догоди данас у Србији? Може ли да прође бар један дан без тог НАТО-а? Има ли уста која данас неће споменути мигранте, руте, гасоводе, тероризам и болести? Може ли се наћи неко ко ће рећи нешто лепо? Сирија, Либија, Турска, Америка, све су то „наше“ ствари, а о Косову нико ни речи! Шта је са људима? Шта је са животом? Па је ли живот дневна штампа? Може ли се животом назвати ова језа која прожима читав свет? Шта је постојање, односно смисао живота? – то је вечито питање. Нико на то питање нема адекватан одговор, али сигуран сам да трчање за ЕУ, за некаквим фондовима и томе слично није ни део тог правог одговора на ово питање. Каква је то логика да је неколико генерација осуђено да живи као у логору како би се за 200 година живело боље? Шта се то дешава са мозгом? Где је отишао? Свакодневно се око нас врте питања: знаш ли шта је било? знаш ли ко је ухапшен? знаш ли ко је погинуо? Зашто би сваког живог створа то интересовало у сваком минуту? Где су осмеси? Где је поздрав? Где је разговор људи драги огрезли у тишини и затворени у дисплејима ваших телефона? Изађите из телевизора и погледајте око себе.

Зашто нико не постави питање: Шта је твоја бајка? Ево ја бих знао шта је моја. Моја бајка је пристојан живот испуњен културом. Мој идеалан дан је дан празан сензацијама. Мој идеалан наслов не почиње са свим великим и болдираним словима која говоре: БИЗАРНО, ШОКАНТНО, СКАНДАЛОЗНО, ЕКСКЛУЗИВНО, ДА НЕ ПОВЕРУЈЕШ и томе слично. Моје вести у новинама су вести са маргине у којима ћу сазнати нешто ново. Идеалан секунд је онај без политике. Идеалан минут је онај уз музику. Идеални сати су они уз књиге. Идеалан дан је онај проведен у природи. У мојој бајци место могу наћи само лепе ствари. Наравно, бајка није бајка ако нема заплет и тај негативни део. Али, те препреке ваљда служе да би нас Бог искушавао и да бисмо их ми прешли што фуриозније. Тако ћемо Му оправдати наше постојање и улогу на овом свету. Неки кажу да бајке не постоје, али за њих сматрам да су само љуштуре од људи. Ко у својој глави нема бајку у коју верује, тај нема ништа. Тај је онај што остале трује којекаквим вестима из црне хронике. Ево јутрос, моја је бајка пољуљана, али само на моменат. Знам да ће се она после просипања ових слова на папир вратити у своје гнездо.

Међутим, стварно ме брине шта ће други Срби радити ако их на сваком кораку, на свакој станици, на сваком путу и у свакој кући чекају само оне најгоре вести и некаква паника која је често и безразложна. Ако постоје људи који су срећни само због тога што постоје, онда то може да уради свако. Мени није потребно десет путовања у иностранство годишње. Није ми потребно да чујем ко је победио у тим ријалити програмима. Не интересује ме ко је са ким у коалицији. Не тиче ме се колико пара имају најбогатији људи на свету. Не бринем ја бриге људи који умишљају да их имају. Мене брину новци уложени у глупост, а одржавање памети је на апаратима. Не треба ми луксузан ауто и десет жена. Не свиђа ми се идеја о томе да стално будем пред камерама. Мене интересује Србија, али интересује ме и свет. Тај свет који мене интересује је свет у којем ћемо размењивати искуства, осмехе и стицати пријатеље. Што се Србије тиче, она ме највише интересује јер ми је то кућа, земља, отаџбина. Интересује ме да ли ће икада доћи дан да је просечан Србин срећан? У интересу ми је да мој народ што мање пати.

Кад наиђе тај један дан без црних вести и без небитних људи који су моју земљу завили у црно и још увек то раде, тај дан ће моја бајка оживети у потпуности. А Србија своју бајку не може доживети ако јој у томе не помогне њен народ из којег ће свако понаособ живети неку своју бајку. И ево, док напољу и даље лије киша, водостаји расту, мене поново море мисли о поплавама и хаосу који може да настане услед огромне воде, али ме теши то што Бог гледа како ће ко из хаоса васкрснути. У воду смо при крштењу спуштени, па ко изађе, изаћи ће опран од греха. Сетимо се само да све то неко одозго гледа и покажимо Му да смо заслужили овај живот и ову земљу тако што ћемо препреке прескочити и небитно одагнати. Оставимо све друго и погледајмо на неко време себе не бисмо ли видели има ли и у нашој земљи материјала за срећу. Ево ја и услед овог јутрошњег шока и ината верујем да има, а ви како хоћете или што најчешће бива, како вам други кажу.