Пет година након Арапског пролећа, током којих су демонстрације и протести довели до рушења лидера многих земаља на Блиском истоку и северу Африке, можемо рећи да су те побуне биле „отворени позиви дестабилизацији целокупног региона“, сматрају стручњаци.
Ове недеље се обележава пета годишњица почетка побуне у Египту и рушење владавине Хоснија Мубарака.
Млади Египћани, који су предводили побуну, били су охрабрени револуцијом која се догодила свега месец дана раније у суседном Тунису, рекла је за Спутњик професорка са Лејк форест колеџа САД Гада Талами.
„Сви су претпостављали да ће режим Мубарака остати заувек на снази. Међутим, одједном млади људи су добили ветар у леђа и осетили моћ масе иза себе, као и њихову спремност за акцију“, рекла је она.
Гада Талами је истакла да је Арапско пролеће имало катастрофалне последице, како за Египат, тако и за друге земље арапског света, уместо да створи слободу и демократију, како је и било замишљено.
„Арапско пролеће је било само позивница за дестабилизацију целокупног региона“, нагласила је она.
Истовремено, директор Галф Института из САД Али ел Ахмад сматра да су многи арапски народи десетинама година били потискивани деспотским владама, док су протести у Тунису 2010. године инспирисали Арапе у целом региону да се домогну сопственог достојанства.
Према његовим речима, главна препрека у остваривању Арапског пролећа била је у томе што су силе, које су финансирале побуне, настојале да резултат тог хаоса претворе у сопствену корист.
„Жеље свих активиста који су предводили Арапско пролеће не могу реализовати они који су тренутно на власти у арапском свету“, истакао је он.
И лидер покрета „Малколм екс“ Суканд Чандан сматра да је Арапско пролеће највећа катастрофа која је погодила Арапе у последњих 50 година.
Говорећи о Либији, додао је, уништење те земље не би се догодило да побуне нису организоване претходно у Тунису и Египту, чији наследници сада воде рат са екстремистима ДАЕШ-а.
Тагови: Арапско прољеће, Денонстрације, Последице, Протести