ПРИШТИНА: Сви Срби стану у три собе
Фото: Новости
Јутро у Приштини. Људи и возила сливају се улицама Боба Дола, Ричарда Холбрука, булеваром Била Клинтона… У центру града, у Улици Љуана Харадинаја, некада Крагујевачкој, зграда главне полицијске станице. Тик до улаза у њу, бордо обојен део фасаде и одшкринута врата. Иза њих допире разговор. На српском. Полако куцамо.
– Изволите, изволите – чује се “хорски” одговор.
У малој просторији, много саксија цвећа, два троседа, сто, пет-шест столица, на зиду Карађорђев портрет, икона Светог Саве…
– Добро нам дошли – озарена лица, чврстим стиском руке дочекује нас старији господин. – Ја сам чика Александар Аца Јанићијевић, стари Приштевац од 87 лета. Много сте нас обрадовали што сте свратили. Одавно нас нико није посетио. Ова лепа госпођа је моја супруга Драгица, пет година је млађа од мене. А, две дивне даме су Вера Николић и Живка Бараћ, наша медицинска сестра. Њихове године кријем.
И оне нас дочекују са широким осмехом. А, чика Ацин стисак руке не попушта ни после руковања. Говори више од његових речи.
– Ево, овде смо вам ми Срби, преостали Приштевци – наставља старина. – Пре НАТО агресије, у нашем граду живело је више од 40.000 Срба. Сада нас је хиљаду пута мање, четрдесетак. Остало нас је толико да сви можемо да станемо у ове три собе које припадају Центру за мир и толеранцију, али су уступљене за амбуланту Дому здравља у Приштини измештеном у Угљаре. У првој просторији се окупљамо, у другој нам је кухињица, а трећа је амбуланта за нашу Живку и драгу докторку Славицу Чанковић, које су свако пре подне са нама.
– Свакодневно смо овде – додаје госпођа Драгица. – Долазимо ујутро око осам и поседимо два-три сата. Докторка Славица и сестра Живка нам донесу београдску штампу, измере притисак, попијемо кафу… Слободно разговарамо на свом језику. Онда мало прошетамо, одемо до пијаце, у продавнице и враћамо се кући. Поподне читамо новине. После… Не излазимо из куће.
Говоре нам да их се свакодневно окупи и по петнаестак, али се баш овог јутра спремају да иду у Угљаре на месечни систематски преглед. А, кажу, иду и до Грачанице, два пута месечно, кад им јаве да су пензије стигле…
– Сад смо овде ми који живимо у центру града, чекамо да нам стигне амбулантно возило, па ћемо да свратимо по наше у приштинска насеља Улпијана и Сунчани брег, и продужавамо за Угљаре – каже Вера Николић. – Са два одрасла сина живим у свом стану у Приштини који је био наш и пре рата и погрома. Радим, момци приводе крају студије у Митровици.
Додаје чика Аца да је данас друго време, готово их нико не дира, али се терор, ипак, не заборавља. После дубоког уздаха и неколико минута тишине, током којих као да је сабирао мисли, старина “отвара душу”:
– Срби се, децо, од покојника опраштају пољупцем у чело. Те злокобне 1999, Драгица и ја смо се договорили да остајемо у Приштини. Пољубио сам је у чело и она мене. Прекрстили смо се и опростили. Од тада, смрти се не бојимо, али нисмо више живи људи. Огуглали смо на све. И ми и сви наши у Приштини. А из године у годину у нашем граду нас је све мање. Нестајемо.
Али, медицинска сестра Живка Бараћ не да чика Аци да “падне духом”. Уз осмех га подсећа да и она са четворо деце, два студента и два школарца, живи у Приштини и да свој град никад није напуштала. Чак ни када је било најтеже.
– Идемо даље, стрпљен је спасен – говори Живка. – Док нас има овде, Приштина је и наша. Сада провокација имамо само спорадично, али их игноришемо. Позивам Приштевце да се врате. Треба да се врате. Још није касно. Овде има ко да их дочека. Ми ћемо их дочекати.
Брзом “терапијом”, вратила је Живка осмех на лице својим суграђанима. Стиже и возач из Угљара. Поздрављамо се и обећавамо једни другима да ћемо се поново срести.
Видовданска улица, у којој су се Срби некада радо сретали, ни трага да су овде некада били њихови домови. Али, ни улица више није Видовданска. Теретно име за приштинску власт. Преименовали су је – Мајка Тереза! На крају улице споменици – Скендер-бегу и Ибрахиму Ругови. Неколико стотина корака одавде, стара градска пијаца, некадашња улица Косанчић Ивана. У вреви гласова албанског, допре понеки и на српском. Наша нова адреса је оближња редакција Другог програма Радио-телевизије Косова, која последње две и по године емитује целодневни програм на српском.
– Овде је запослено 80 Срба, па често кажемо да смо највећа “дневна” српска заједница у Приштини, јер на посао свакодневно долазимо из Грачанице, Чаглавице, Лепосавића, Штрпца – прича Жарко Јоксимовић, директор РТК2. – А, ту је и наша колегиница Драгана Ђукић, која се из Београда преселила у Приштину, да би код нас радила. Када је дипломирала новинарство, сазнала је да почињемо да радимо и питала може ли да нам се придружи. Њени преци нису чак ни пореклом са Космета, али она је одлучила да дође код нас. Штавише, изнајмила је стан и живи у Приштини.
Открива нам Јоксимовић да су после одлуке косовске скупштине о оснивању редакције која ће реализовати целодневни програм на српском језику, дуго размишљали где ће им бити седиште.
– Двоумили смо се између Грачанице и Приштине – наставља наш саговорник. – Сви много волимо Грачаницу, али смо се одлучили за Приштину. Сада, после две и по године, немамо дилему да нам је ту место. Приштина је наш град. Зашто бисмо од ње одустајали?
Придружује нам се и јереј Дарко Маринковић, парох приштински. Од просторија телевизије, калдрмисаном улицом полако корачамо до насеља Таслиџа – Стара Приштина, у ком је 180 година стара Црква Светог Николе.
– Некада су у овом насељу живели само Срби – прича јереј Маринковић. – Сада смо ту само моја супруга Милица и ја, деца Анастасија (6) и Филип (8). Они су најмлађи српски Приштевци. Иако је Срба врло мало, црква – живи. Увек је уз свој народ и не одустаје од овог града. Највише нас је у мају, када стари Приштевци и они који сада живе овде, дођу на црквену славу. Окупљамо се и за Божић и Васкрс, а осталим данима верника некада има, некад не.
Провокација, каже јереј, има повремено – обично кад на путу од града до цркве, у чијем дворишту је и свештеничка кућа, пешачи у мантији.
– Ако поред приштинске гимназије наиђем у време одмора, ђаци понекад добацују, али се не осврћем – каже јереј Маринковић. – Стрепња је, ипак, свакодневно присутна. У подсвести сви ми Срби у Приштини имамо утисак као да живимо у кавезу, али се трудимо да то не показујемо. Бићемо и остајемо овде, иако нас, засад, на том путу искушења, мало шта охрабрује. Ипак, Срби увек треба да се сете да је у погрому 2004. ова црква спаљена, да су звона била утихла. Али, сада је наша богомоља обновљена, а звона се поново чују…
ХРАМ ХРИСТА СПАСА
Поред Библиотеке у Приштини, у окружењу многобројних старих и нових зграда, у метежу и вреви пролазника самује недовршена Црква Христа Спаса. Од 1999. непрекидно је скрнављена, претварана у сметлиште, јавни ве-це… Сада, уместо двери – решетке и катанац. Испред улаза дим од недавно угашене ватре, две кошуље окачене на даску, кесе… Улаз у Цркву Хруста Спаса, сазнајемо, место је спаса за једног старог приштинског бескућника…
