КАРЛ БИЛТ: Рата не би било да је Алија прихватио Карингтон-Кутиљеро споразум“

За међународну заједницу је Дејтонски споразум на крају био једино рјешење, али се рат у БиХ могао избјећи да је примјењен „Карингтон-Кутиљеро споразум“.

То је рекао донедавни шеф шведске дипломатије и бивши изасланик ЕУ за БиХ Карл Билт који је подсјетио да је на притисак Американаца од бошњачког вођства одбачен, претходно потписани Европске уније о уређењу БиХ.

У напису за Европски савјет за међународне односе поводом 20. годишњице овог споразума, он је подсјетио да су кључни дијелови од Алије Изетбеговића накнадно одбаченог споразума ЕУ о уређењу Босне и Херцеговине који су већ били потписали вође Бошњака, Хрвата и Срба, потом и уграђени у нагодбу у Дејтону.

Билт, активни учесник преговора у Дејтону, упозорио је да се и сад „Европа оглушује о Балкан и опасности које тамо вребају, а њени политичари морају бити предузимљиви и спречити понављање историје, нарочито због шкрипца у којем се сад тај регион нашао због избјегличке кризе“.

„Критичари су нападали Дејтонски споразум да уврежује националне и етничке подјеле у устав Босне, али то је било једино оствариво рјешење да се спријечи распад те земље“, оцијенио је некадашњи изасланик ЕУ за БиХ.

Он је указао на чињеницу да је „Европа оцијенила да је куцнуо њен час“ за рјешавање сукоба у бившој Југославији и управо да би се спријечио рат у Босни, у пролеће 1992. британски лорд Карингтон и португалски дипломата Жозе Кутиљеро израдили су план за државно уређење БиХ који су потписали вође три стране.

„Темељно устројство плана Карингтон-Кутиљеро било је“, како је навео, „веома слично нагодби у Дејтону, утаначеној пар година касније, пошто су два милиона лица у Босни побјегла из својих домова, а преко сто хиљада њих изгубило животе“.

„Ако бисте питали првог преговарача ЕУ, лорда Карингтона, он би вам убједљиво рекао да су САД биле те које су подстакле босанског муслиманског вођу, предсједника Алију Изетбеговића, да се повуче из тог договора“, истиче Билт.

Жозе Кутиљеро је прије неколико година на једном округлом столу у Бриселу то потврдио и рекао да се „зна који је високи амерички званичник затражио од предсједника Изетбеговића да повуче потпис са плана ЕУ за БиХ“.

Билт, од 1999. до 2001. специјални изасланик за Балкан генералног секретара УН, напомиње да „пошто је рат потом избио и проширио се Босном, УН и ЕУ су покренуле мировне напоре у љето 1992.“ и у Женеви су бивши амерички државни секретар Сајрус Венс и ранији шеф британске дипломатије Дејвид Овен преговарали с вођством три стране и коначно 1993. године понудили мировни план.

„Али су се вјетрови промијенили у Вашингтону, и Џорџа Буша (Старијег) замијенила је влада Била Клинтона“, указује очевидац и учесник ових историјских догађаја у овом изузетном свједочанству, и додаје да су „и даље предмет опречних тумачења приче како је пропао и овај ‘Венс-Овен мировни план’, мада Дејвид Овен не крије своје увјерење да је нова администрација у Вашингтону подсјекла ноге том плану и напустила све напоре“.

Бивши изасланик ЕУ и УН за БиХ каже да Овен у својој књизи „Балканска одисеја“ пише: „Да је предсједник Буш побиједио на новембарским изборима 1992. године, дошло би до расплета у Босни и Херцеговини 1993. године“.

Овен додаје да „од прољећа 1993. до љета 1995. учинак политике САД, упркос што се називао ‘зауздавањем’, био да се продужио рат босанских Срба у Босни и Херцеговини“.

Билт каже да су то „јаке ријечи, као и написи Сајруса Венса, који је наравно осјетио да је одбачен од Вашингтона и потом остао гурнут у страну годинама“.

Потом је формирана Контакт група САД, Велике Британије, Француске, Њемачке и Русије с циљем да у БиХ покрене ствари, али пошто није било никаквог напретка, 1995. је сазвана конференција у Дејтону.

Тамо је коначно потписан споразум „који суштински све у себи враћа на план Карингтон-Кутиљеро прије избијања рата, само што је БиХ састављена из два, а не три ентитета“, примјећује Билт.

Он каже да је „један од потом створених митова био то да су Срби дошли за преговарачки сто због снажног америчког бомбардовања… а бомбардовање које је имало сумњиву војну вриједност је Ричарду Холбруку омогућило да предсједника Изетбеговића убејди да прихвати Републику Српску, што је он дотад одбијао“.

Билт каже да су се у Дејтону утврђивању унутрашњих граница снажно бавили Американци и три стране у БиХ, док су изасланици ЕУ „више били посвећени уставном устројству које би БиХ вратило назад на заједнички темељ. И руски министар иностраних послова Игор Иванов је у томе био конструктивна и важна снага“.

Он додаје да је то устројство коначно испало сложеније него что се мислило и додаје да је „Федерација БиХ скована у Вашингтону у почетку 1993. да би се обуставили сукоби између Муслимана и Хрвата“.

Билт одбацује критике да је таква структура уврежила етничке подјеле, а не права појединаца и наглашава „да би у теорији јединствена држава била боља и демократскија, али у пракси о таквим рјешењима је лакше причати него их остварити“.

„Онима који доводе у питање Дејтон зато што је утемељио националне и етничке идентитете може се савјетовати да покушају да убједе Шкотланђане да прихвате потпуну интеграцију с Енглеском, или Каталонце и Баскијце са Шпанијом, а могу то покушати и с Баварском“.

Билт указује на то да „политичари у таквим земљама теже да се ослоне на националне идентитете, а исходи на изборима у Босни су то деценијама послије Дејтона нажалост потврдили“.

Он каже да је нада била да ће послијератна БиХ, уз подршку процеса европске интеграције, коначно довести до „Босне даље од Кипра, а ближе Белгији“.

Уз опаску да се то досад није догодило, Билт изражава наду да ће БиХ „постепено доћи и до новог уставног рјешења“ и подвлачи да, упркос свим спољним притисцима, „једино разни чиниоци у БиХ могу начинити нагодбе да би земља кренула напред“.

Билт наглашава да је процес приближавања ЕУ ипак довео до напретка у БиХ и закључује да су „превише дуго снаге дезинтеграције преовлађивале у цијелом региону и ЕУ и међународни чиниоци су тек послије превише дугог раздобља пажњу усредсредили на подстицање снага удруживања“.

Тагови: БиХ, Дејтонски споразум, ЕУ