Слика дванаестогодишњег дјечака за воланом трактора у избјегличкој колони 1995. године обишла je свијет. Драган Миоковић са мајком, братом и баком напустио је свој дом.
Са нешто основних ствари, из села у околини Грачаца упутили су се негдје на сигурно, ни не слутећи да се никад неће вратити у завичај. Данас сви живе у Београду. Јунак наше приче је породичан и успјешан млади човјек.
Каже да је задњи пут трактор возио 1995. године. „Продали смо га. Требале су нам паре“, почиње Драган своју причу.
У „тужној колони“, 1995. године, поред њега била је стара бака, док су мајка и млађи брат били у другом возилу. Тог тренутка само је знао да своју дионицу мора да истрчи, јер је награда била – голи живот.
Иако му је српска престоница пружила нови дом, није било лако кренути живот изнова. Заинтересован за компјутере и дизајн, Драган је данас успјешан у креирању специјалних ефеката за филмове и рекламе, које углавном ради за инострано тржиште. Запослен је у београдској компанији „Нордеус“.
Много ради, а како каже, и пристојно зарађује. Ратна дешавања су га навела да од малих ногу буде борац, али и да схвати да живот често није фер.
„Сјетим се да сам некада живио у кући која није имала текућу воду, да су моји орали коњима, да смо сјено косили ручно на плус 40 степени и то је тада било нормално. Сада када ми нешто није по вољи схватим да сам размажен“, каже Драган.
Иако су му рат и избјеглички живот обиљежили детињство, Драган не воли да прича о прошлости већ се радом и залагањем бори да супрузи и трогодишњој кћерки обезбиједи боље сутра.
Тагови: Драган Миоковић, Олуја, Хрватска