Јелена Панина: Шта казује нафтни договор Путина и Трампа

Састанак руског и америчког председника у Енкориџу (Фото: Official White House Photo by Daniel Torok)

Свеопшта живост након вести о споразуму између Трампа и Путина изазвала је талас спекулација: да ли ће Глобални Лондон – користећи Зеленског као свој инструмент – саботирати Трампов предизборни ПР удар, или ће он успети да на тржиште уведе одређене руске бродове упркос текућим нападима на руске луке и рафинерије нафте?

Највећи парадокс је то што све нападе на Русију координирају Сједињене Државе. Чак и ако би Немачка, Велика Британија или Француска самостално усмериле нападе, операције неизбежно укључују НАТО и његову Европску команду. А врховни командант савезничких снага НАТО-а у Европи је амерички генерал Алекс Гринкевич. Ниједна мува – а камоли дрон или ракета – не може да му промакне у Европи. Стога Сједињене Државе учествују у сваком европском удару на Русију, и то учешће је кључно; без њега би такви удари били немогући.

Трамп се тренутно налази у ситуацији званој цугцванг (Zugzwang) – ситуацији у којој је предузимање неког потеза неизбежно, а сваки могући потез води ка погоршању положаја. Ево опција које стоје на располагању Белој кући:

1. „Пусти да се све само стиша.” Трамп не реагује на кризу са ценама горива у САД, док наставља да маневрише на унутрашњем плану између глобалиста и своје „MAGA” базе, а на међународном између Европе и Русије. Он одуговлачи са кризама везаним за Иран и Украјину, да би на крају постао жртва збирних последица тих ситуација. Изостанак реакције доводи до погоршања Трамповог положаја.
2. „Остани овде – иди тамо.” Трамп заузима шизофрену позицију: затвара очи пред украјинским нападима на руске рафинерије нафте – изведеним уз помоћ Пентагона (системи „Старлинк” и „Палантир”) – док истовремено очајнички зависи од производње управо тих рафинерија, не само да би победио на изборима, већ и да би спасао сопствени живот. Током кампање је пуцано на Трампа; у случају опозива, могао би бити потпуно отписан. Глобалисти ће га или убити или, ако то не учине, оставити да до краја живота стрепи од сваког шушња. У овом сценарију, Трамп губи све. То што Зеленски ужива потпуну некажњивост показује целом свету да је амерички председник нико и ништа, те да се прави владар налази у Лондону. Даља подршка Украјини слаби Трампову позицију.
3. „Туђ међу својима“ или „превртање стола“. Трамп свргава Зеленског и обуставља подршку Украјини – има много начина да то уради. Његов циљ је да докаже да остаје доминантни алфа. После тога бива оптужен за издају и трпи исту судбину као у сценарију један: ослабљена позиција.

Трампово обраћање Путину за помоћ је класичан знак цугцванга. Он не може себи да приушти необраћање, али сам чин обраћања погоршава његове конфликте и ставља га у позицију слабости и зависности. И што се Трамп снажније труди да прекине ову динамику, то наилази на жешћи отпор – у складу са Њутновим законом: сила акције генерише једнаку силу реакције. Почеле су одлуке вођене емоцијама, а не стратегијом.

Путин овде игра својеврсни гамбит: повећава ризик жртвовањем фигуре како би стекао позициону предност. Ево могућих сценарија:

1. „Висок ризик, велика добит” (најповољнији сценарио). Пружање помоћи Трампу доприноси његовој победи на изборима за Конгрес и омогућава му постизање коначног споразума са Кином и Русијом. Украјина бива разбијена и подељена, а успоставља се нова безбедносна архитектура у којој се услови диктирају Европи. Ризик за Русију овде лежи у томе што дизел, преусмерен ради помоћи Трампу, можда неће успети да изврши жељени притисак на снижавање цена (300.000 тона је мање од дневне потрошње дизела у САД), а ипак би могло да доведе до раста цена и несташица у самој Русији. Ако нам ово иде у прилог у погледу исхода рата и услова послератног мира, онда ће такав потез бити оправдан и сви у Русији ће га прихватити са разумевањем. Жртвујемо мање да бисмо добили више.Међутим, ако се испостави да то није помогло Трампу, а нас је довело у лошији положај, онда ће било коме у Русији бити немогуће објаснити ситуацију. Политика није казино у којем се једноставно може уложити новац и изгубити. Русија преузима ризик; стога мора од Трампа да обезбеди услове који гарантују да ће имати користи током спровођења споразума, а не само по његовом окончању. То су гаранције без којих помоћ Трампу на нашу штету нема никаквог смисла.

2. „Ако не освојим главну награду, бар ћу се загрејати” (тзв. „минимални циљ”). Могло би се рећи да би Русија имала користи од јачања свог буџета и привреде. Ту је и споредни ефекат: заоштравање унутрашњих подела унутар НАТО-а. И то је предност коју треба искористити, јер ће утицати на наше будуће потезе и капацитете. Међутим, ако Трамп на крају изгуби, Русија не само да би изгубила ту почетну добит, већ би се суочила и са погоршањем ситуације: рат би се одужио и постао још бруталнији. Кључно је да спречимо такво погоршање и не дозволимо да краткорочни добици замагле потенцијалне негативне ефекте.
3. Комбиновани сценарио: „Боље врабац у руци него голуб на грани” (оптималан исход). Ово је највероватнији сценарио, који обједињује предности и недостатке претходна два. Путин започиње испоруке, Зеленски напада руске рафинерије нафте, залихе се смањују, а Трамп – бесан и неодлучан – на крају ускраћује Зеленском приступ систему „Старлинк”, бар привремено. Трамп је већ наговестио ту могућност.Такав развој догађаја довео би до наглог пораста броја жртава у редовима Оружаних снага Украјине, продубио раздор у најужем кругу сарадника Зеленског и ојачао утицај украјинске „партије мира” – коју предводе Буданов (терориста и екстремиста) и други сарадници ЦИА-е – чиме би се „британска фракција” у Украјини потиснула у други план и окривила за пораз.

Чак и ако „дизелски споразум“ не буде утицао на цене горива у САД, Трамп ће постићи значајне резултате у Шенжену заједно са Сијем Ђинпингом и Путином и узвратити ударац глобалистима. Трамп ће окривити демократе за високе цене бензина, тврдећи да су га спречили да их снизи. Решавање сукоба унутар САД биће померено на 2028. годину, достижући тада врхунац.

Ипак, да би се такав сценарио остварио, од кључног је значаја да од Трампа издејствујемо не само ублажавање санкција и прилив девиза у буџет, већ и стварање услова за укидање европске – а пре свега британске – контроле над Украјином. То би представљало корак ка успостављању нове безбедносне архитектуре, што је потенцијална тема новембарских преговора Путина, Сија и Трампа у Шенжену.

С друге стране, уколико на челу Украјине остану британски агенти, само стварање политичких потешкоћа Зеленском и његовом клану неће донети значајну промену. Његова замена неким другим штићеником Лондона не би донела никакву корист, јер би се рат одужио, а трошкови које је Русија имала у вези са америчким „дизел ленд-лизом” показали би се узалудним.

Скок преко заставица

Трамп је окружен претњама, слично као што је прогоњени вук окружен линијом црвених заставица. Ако их гледа, осуђен је на пропаст. Његов једини спас лежи у прескакању тих заставица. То је застрашујућа перспектива за вука, али алтернативе нема; на то га тера инстинкт самоодржањa.

Важно је разумети зашто се код Трампа изненада појавила тако колосална потреба за договором са Путином у вези дизела. И Иран и Русија су под санкцијама, а Ормуски мореуз је ефикасно затворен. Цене у САД расту као ракета. За Трампа, ово је равно огдлагању погубљења. Нема излаза; одлука се мора донети сада.

Тржиште дизела функционише као базен у који свако може да пласира своје залихе – није важно ко, све док доток не престаје. Уобичајено, у мирнодопским условима извоза, удео Русије на овом тржишту износи између 10 и 11 процената. Међутим, рат је тренутно довео до застоја, што је резултирало општом несташицом и растом цена. Иако САД производе сопствени дизел, када цена на светском тржишту премаши домаћу цену у САД, приватни амерички добављачи преусмеравају дизел са домаћег тржишта ка извозу, што доводи до дефицита и инфлације у самим Сједињеним Државама.

Управо је то оно чему Трамп тренутно мора да се супротстави. Хоће ли успети да истраје на свом курсу? Глобални Лондон ће покушати да осујети његову изборну кампању вршењем притиска на Зеленског да напада наше нафтне рафинерије и луке – чиме би се ударило и на самог Трампа. Он на располагању има највише месец дана – можда чак и само три недеље – да до новембра обузда своје вазале. А полумере једноставно неће бити довољне.

Али, да ли ће Трамп заиста спровести у дело своју претњу упућену Зеленском и обуставити испоруку оружја и обавештајних података Украјини уколико се наставе напади на руске рафинерије нафте? Одмах након што је објављена вест о договору између Трампа и Путина, најужи круг сарадника Зеленског оптужио је Трампа за слабост и обећао наставак напада – поткрепљујући своје речи ударом на складиште нафте у Азову.

Нема сумње да ће наставити са нападима, под заштитом Лондона и Брисела. Ипак, да ли ће то чинити користећи системе „Старлинк“ и „Палантир“ и да ли ће Пентагон за ту сврху одобрити употребу европских сателита на платформама интегрисаним са америчким системима? И у којој мери је Трамп способан да изолује Зеленског и сукоби се са НАТО-ом зарад изборне победе? Посебно ако се узму у обзир непријатељи са којима се суочава – не само унутар Демократске странке већ и међу републиканцима – као и саботаже од стране Рубија и неоконзервативаца? Веома је упитно да ли би Трамп то могао да изведе. Ризици са којима се суочава су јасни, али какве су његове стварне могућности?

У којој мери је Трамп способан да изолује Зеленског и сукоби се са НАТО-ом зарад изборне победе?

Трамп тренутно мора да покуша да буде од велике користи Путину, јер саме руске испоруке неће решити ситуацију у Америци. Према условима споразума, Русија ће на тржиште испоручити 300.000 тона у октобру и 500.000 тона у новембру, уз даље повећање количина.

То одговара количини коју превозе три супертанкера од по 100.000 тона у октобру и пет у новембру – што није велика количина. Мало је вероватно да ће то довести до пада тржишних цена, будући да је, чак и уз испоруке САД-у, немогуће приморати трговце да тамо продају дизел по цени нижој од тржишне. Стога ће бити неопходно укључити и Иран, као и обезбедити сагласност Кине. Трамп не може водити такве преговоре без Путинове помоћи.

Трампов интерес је јасан: потребна му је краткорочна интервенција – која би трајала највише шест месеци – како би преплавио глобално тржиште дизелом. А то се не може постићи без помоћи Русије и Ирана. Шта Трамп мора да учини за Иран у замену за њихову сарадњу? Политичка будућност америчког председника сада је у рукама Русије, Ирана и Кине.

Ирану би се могло исплатити да сачека долазак Демократске странке на власт, у нади да ће с њом постићи мировни споразум. Међутим, то носи одређени ризик: демократе не могу започети потезом који би изгледао као капитулација пред Ираном. Не само да би одмах изгубили углед у САД, већ им Израел и јеврејски лоби не би дозволили да направе такав корак без огромне штете. Другим речима, рат би се наставио, што за Иран чини ризичним полагање наде у демократе.

Било би боље покушати постићи договор са Трампом и обезбедити предах – у замену за одлагање спора око Ормуза до лета и омогућавање приступа тржишту дизела, које би се тада суочило са притиском и падом цена. Међутим, Кина и Русија треба да олакшају те преговоре и остваре сопствене користи. Ако је Трампу то толико важно, онда је он тај који би требало да изнесе конкретне предлоге.

Русија овде има јасну корист. Министарство финансија САД издаће Русији дозволу којом се дизел изузима од санкција до априла 2027. године. Током тог периода, Русија би могла да оствари зараду од 4,5 милијарди долара. Међутим, ни Зеленски ни његови европски савезници неће скрштених руку посматрати како им Трамп копа раку. Уместо тога, они ће – заједно са Демократском странком САД – копати раку Трампу.

Не можемо водити конструктивне преговоре са Трампом о Украјини све док Британци тамо имају пресудан утицај

За нас би неопходне гаранције представљали потези Вашингтона који не само да подривају моћ клана Зеленског у Украјини, већ и потпуно ослобађају тамошњи естаблишмент од контроле МИ6. САД су направиле грешку препустивши у потпуности управљање Зеленским Британцима – што је ситуација са којом Трамп сада не може да изађе на крај. Подривањем позиције Зеленског у Украјини, он подрива и позицију Лондона, који има највећи интерес за наставак рата. То је наш услов и то је наша гаранција.

Да би то постигао, Трампу није потребно да демонтира Сити или Банку Енглеске. Довољно је да искористи ЦИА-у како би покидао окове којима је МИ6 везао украјинско руководство – окове због којих су амерички оперативци гурнути у други план. Не можемо водити конструктивне преговоре са Трампом о Украјини све док Британци тамо имају пресудан утицај. Трамп мора да употреби Пентагон како би ослабио британски војни утицај на Кијев, користећи притом дуготрајно антибританско расположење међу америчким генералима – групом која гаји посебно снажну одбојност према Британцима.

Истовремено, Русија не сме да се ограничи само утицајем на Трампове интересе, занемарујући притом дубоко укорењене везе његових ривала. Увек смо се ослањали на личне везе са страним лидерима, претпостављајући да ће их личне услуге поуздано претворити у наше савезнике. Међутим, та тактика је свуда доживела неуспех. Како у Европи, тако и у ЗНД-у, личне везе нису довеле до дугорочног спољнополитичког успеха. Примери за то су Шредер, Берлускони, Кочарјан, Саргасјан, Алијев, Јанукович, Саркози… Ти лидери су се суочили са отпором и напустили функције, а очекивани утицај је изостао. Да ли вреди понављати ту тактику са Трампом?

Овај приступ обично полази од претпоставке  да постижемо договор са лидером, који ће затим све сам правилно спровести – подразумевајући да он нема сукоб интереса и да поседује апсолутни ауторитет. Међутим, ствари не функционишу тако. Сваки лидер је производ компромиса између елита, а на тај компромис утичу силе које не контролишемо ни ми ни наши „партнери”.

У сваком случају, неопходно је демонтирати мреже и канале утицаја које користе наши заједнички противници. Ако наши партнери нису у могућности или не желе да то ураде, не могу нам пружити оно што нам је потребно. У том случају, не би требало да добију оно што траже. Трамп не би требало да прима поклоне од нас у нади да ће нам бити захвалан у будућности. Свака цистерна дизела коју испоручујемо требало би да донесе не само чврсту валуту и ​​смањење војне помоћи Украјини, већ и слабљење тамошње позиције Британије.

Свака цистерна дизела коју испоручујемо требало би да донесе не само чврсту валуту и ​​смањење војне помоћи Украјини, већ и слабљење тамошње позиције Британије

Само би такви услови договора били прикладни. Не можемо испоручивати дизел Трампу док смо под нападом европских ракета и дронова – навођених од стране Пентагона – лансираних из Кијева, којим управљају Британци. Исто тако, не можемо подржати Трампа по цену јачања британског агента Зеленског. Зеленски није чак ни двоструки агент – који служи и ЦИА и МИ6 – већ искључиво и у потпуности припада Британцима. Ми немамо никакве користи од Трампа који је немоћан да овде било шта промени. Он мора да схвати да – када је реч о Путину – не може седети на свим столицама истовремено. И важно је да му то од самог почетка ставимо до знања, учтиво, али одлучно.

Нема резултата када је реч о рату, изводе се напади на нафтне рафинерије и луке, пружа се помоћ у виду оружја и обавештајних података – следећи танкер изостаје. Управо то представља услов за равноправан третман у оквиру споразума. Не сарађујемо ни са ким под неравноправним условима. И тај став није предмет преговора.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Телеграм канал Е. Панине

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард