Хрватска „снажно подржава“ европски пут Црне Горе, али не одустаје од „Јадрана“

©in4s.net

Хрватска наставља да „снажно подржава“ европски пут Црне Горе, али истовремено не одустаје од својих захтјева према Подгорици, међу којима је и школски брод „Јадран“. Тако се иза дипломатских формулација о добросусједским односима и европским вриједностима поново отвара питање колико је подршка Загреба заиста безусловна, а колико представља средство политичког притиска на Црну Гору.

Након састанка мјешовите комисије, коју је са хрватске стране предводио министар вањских и европских послова Гордан Грлић Радман, а са црногорске министар одбране Драган Краповић, из Загреба је поновљено да Хрватска остаје при ставу да је „Јадран“ њено власништво.

„Република Хрватска остаје при свом ставу о власништву над школским бродом Јадран и очекује рјешавање овог дугогодишњег отвореног питања, као и осталих питања сукцесије војне имовине“, наведено је у саопштењу хрватског Министарства вањских и европских послова.

У истом саопштењу, међутим, Загреб поручује да наставља снажно да подржава европски пут Црне Горе, уз очекивање да се отворена питања рјешавају конструктивним дијалогом, у складу са преузетим обавезама и европским вриједностима.

Управо ту лежи суштина хрватске дипломатске поруке: европска подршка иде заједно са инсистирањем на захтјевима које Подгорица треба да рјешава онако како Загреб очекује. Иако се у саопштењу говори о дијалогу и добросусједству, тешко је занемарити чињеницу да се питања попут „Јадрана“ све чешће посматрају у ширем контексту црногорског приступања Европској унији.

„Јадран“ притом није тек још једно питање војне имовине. Ријеч је о броду који деценијама представља дио поморске традиције Црне Горе и један од симбола њене морнаричке обуке. Зато инсистирање Хрватске на власништву над бродом у Подгорици неизбјежно отвара питање да ли се од Црне Горе очекује да, у име добросусједских односа и европског пута, прихвати захтјеве који задиру у њене државне интересе.

Посебно је занимљиво што се овакве поруке упућују уз наглашавање снажне подршке европским интеграцијама. Ако је та подршка заиста заснована на европским вриједностима, онда би требало да подразумијева поштовање равноправности, дијалога и права Црне Горе да самостално заступа своје ставове. Подршка европском путу не би смјела да постане дипломатски начин да се билатерални спорови претворе у тест политичке послушности.

Наравно, Хрватска има право да заступа своје ставове о сукцесији и власништву над војном имовином. Али исто тако, Црна Гора има право да брани своје интересе, да оспори аргументе друге стране и да не прихвата рјешења само зато што их Загреб представља као очекивани услов добросусједских односа.

Зато се иза поруке да Хрватска „снажно подржава“ Црну Гору на путу ка ЕУ намеће једноставно питање: подржава ли Загреб европску интеграцију Црне Горе као равноправног сусједа или европски пут види и као прилику да Подгорица прихвати хрватске захтјеве?

Јер, ако се подршка стално прати новим очекивањима и инсистирањем на отвореним питањима у којима двије стране немају исте ставове, онда је јасно да дипломатске ријечи о снажној подршци не значе нужно и одсуство притиска.

А „Јадран“ би у том случају могао бити много више од спора о једном броду — могао би постати симбол ширег питања односа Загреба према Црној Гори и граница до којих је Подгорица спремна да иде како би убрзала свој европски пут.