Михаило Братић: Додиков моменат тријумфа

© dodik.net

У резултатима избора који су четвртог октобра одржани у Републици Српској, није било великих изненађења, нити промјена. Савез независних социјалдемократа остварио је убједљиву побједу. Њихов кандидат Саво Минић биће предсједник Републике Српске, а Жељка Цвијановић нови/стари члан Предсједништва БиХ. Странка коју води Милорад Додик остварила је убједљиву побједу и за Народну скупштину РС и Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ освојивши око 40 одсто гласова у оба случаја.

Мала излазност

Једино изненађење је, заправо, у нечем другом. То је изузетно ниска излазност, која се не може објаснити само непоклапањем броја бирача са људима који ту реално живе. Овај проблем је и раније постојао па је излазност гласача била већа. Остављајући по страни проценте, и посматрајући апсолутне бројке, јасно се уочава драстичан пад броја бирача у односу на претходне изборне циклусе.

Узмимо за поређење број гласова за избор предсједника Републике Српске. На изборима 2014. године гласало је 706.636 људи, затим 2018. је то учинило 727.880, четири године касније 676.982, да би у ову недељу та бројка износила скромних 562.693. Као објашњење за овај феномен помиње се више фактора.

Са једне стране се тврди да је ријеч о депопулацији која је огољена ниском стопом излазности. Тај став је тешко одржив. Кад се прати излазност у наведеним бројкама јасно је да није ријеч о природном кретању, него да ови избори искачу из колосјека и траже објашњење сами за себе. Јер нема података који могу потврдити такав степен депопулације у протекле четири године, који би се драстично разликовао од онога из периода 2014-2018, када су економски услови живота у Српској били знатно неповољнији.

Друго објашњење, вјероватно најтачније, јесте промјена начина гласања кроз увођење електронских скенера за гласачке листиће. Овај новитет је дјело Кристијана Шмита, који је 2024. године наметнуо измјене Изборног закона. Међутим, све су прилике да овај ОХР-ов потез није био тако благотворан по „демократију“, а није ни испунио циљ наношења штете оним снагама у БиХ које нису по вољи страној управи.

Извјестан број људи, очигледно, није био спреман да се игра технолошким новотаријама по мјери високог представника, па су овај пут изостали са гласања. О којој се бројци тачно ради, то би требала показати опсежна истраживања јавног мњења, али она сигурно није мала и по свему судећи представља кључни узрок ниске излазности.

Аргумент који се појављује на порталу БН телевизије указује на још једну могућу посљедицу нове технологије, а то је да више не може бити „нагуравања“, додатних листића у посљедњим сатима гласања. Иако би окончање такве праксе, ако је постојала, било добар резултат, не може се доказати да је овај фактор значајно утицао на број гласача. Првенствено због тога што би одузимање такве полуге утицаја на изборни процес природно оштетило власт и допринијело добром резултату опозиције, а овдје је то изостало.

Обрад Кесић између осталог наводи да је ниску излазност „погурало“ то што је за дио бирача резултат (побједа СНСД-а) био мање-више извјестан и очекиван, па је мањкало ентузијазма, како у кампањи, тако и на изборни дан. Тај аргумент стоји и, уз пресудан утицај технологије, вјероватно објашњава читав феномен.

Стабилизација Додикове власти

Након жестоког прогона од стране сарајевске судократије и бриселско-вашингтонске глобалистичке клике, Милорад Додик је не само политички преживио, него и успио да своју власт након 20 година трајања учини стабилнијом него што је то била у било ком периоду раније. СНСД се данас чини политички живљим од било које друге снаге унутар Републике Српске.

Велики спољнополитички успјех који се огледа у јачању конекција са Сједињеним Државама и Израелом, одласку Кристијана Шмита и очувању веза са Москвом, поставља се као темељ новог идентитета и интегритета СНСД-а. Пролазак кроз буран „санкцијски период“ и хрвање са ОХР-ом и судовима, са све позитивним исходом по Додика и сараднике, представљају велики резервоар државничког легитимитета који ће СНСД моћи да црпи и у наредном периоду. Притисци Запада на руководство партије довели су до њеног јачања и ребрендирања на новим основама, и то је тренутно чини најагилнијим политичким актером у ентитету.

На њихов добар резултат утицало је и постојање јаке структуре „по дубини“, избјегавање унутарпартијских подјела и генерално висока партијска дисциплина и подређеност ауторитету, али све се то дешава под стратешким кишобраном спољнополитичког маневра којим је Додик од намијењене улоге политичког покојника, дошао до пуковника. И тиме купио и себи и странци коју води добру карту за године које слиједе.

Као проблем за Милорада Додика и након ових избора остаје његова присилна искљученост са државних функција усљед важеће судске пресуде. Отуда ће изазов пред његовом партијом и институцијама власти бити како да се помире формална и неформална моћ, а да се структура власти не уздрма. Све активније политичко учешће Додиковог сина Игора можда показује у ком смијеру се размишља, премда не мора значити да ће формални носиоци власти и убудуће благонаклоно гледати на те „династијске тенденције“.

Опозиционе перспективе

Опозиционе снаге су на овим изборима прошле врло рђаво. За такав њихов резултат свакако је „крив“ и Додик и горенаведени политички успјеси које је остварио, али највећи дио одговорности је на њиховим руководствима. Подјеле, раздори, бјесомучне свађе и оптужбе за издају инхибирале су бирачко тијело на које је опозиција традиционално рачунала.

Они се нису могли ни договорити око заједничког кандидата за члана Предсједништва, па су кандидатуром и Божовића и Вукановића унапријед осудили себе на неуспјех. Истини за вољу, када се саберу гласови које су освојила два опозициона кандидата, то је опет драстично испод Жељке Цвијановић. Али разједињеност је утицала на перцепцију неутралних или опозиционих бирача да су избори унапријед ријешени у корист СНСД-а и да ова гарнитура коју нуде странке опозиције није довољно добра да преузме полуге власти.

Подјеле, раздори, свађе и оптужбе за издају инхибирале су бирачко тијело на које је опозиција традиционално рачунала

Такође, начин избора кандидата за предсједника, као и тај кандидат по себи, нису били довољно добри, па је у недељу плаћена очекивана изборна цијена. Погубљени и политички неписмени Бранко Блануша један је у низу слабих кадровских рјешења СДС-а, која се нижу још од времена Младена Босића и која су довела до тога да странка-творац Републике Српске не само да не може бити на власти, него више не може бити ни највећа у опозицији.

Лидерско мјесто јој је преузео нови Станивуковићев покрет, али ни млади градоначелник Бањалуке нема много разлога за славље јер у мршавом опозиционом резултату и његово лидерство је мршаво. Пошто је јасно да има амбицију за највише државне функције, мораће озбиљно да промисли свој будући пут. Звијезда „новог лица промјене“ која га је довела ту гдје је, полако нестаје, а свој политички легитимитет за будућност ће морати да гради на другим основама, на државничком ставу, резултатима на градском нивоу, ширењу мреже повјереника по Српској… Неки његови наступи потврђују да је неопходност те транзиције разумио, а понашање његове групације у скупштини ће то боље разјаснити.

У скупштину је ушла и опозициона листа Небојше Вукановића, резултатом готово истим као прије четири године, с тим да је сада уз себе имала и Игора Црнатка.

Вукановићев неуспјех, а и неуспјех цијеле опозиције, даје и једну дијагнозу да читав дијапазон либералне критике власти (од корупције, до слободе медија и владавине права) у Републици Српској губи у судару са комбинацијом три фактора: бољим животним стандардом у односу на протекле три деценије (обиљежене ратом и приватизацијама); добрим спољнополитичким маневрисањем, односно претрајавањем у изузетно тешким околностима; и национално оријентисаном политиком.

Тај идејни изазов опозицији је врло озбиљан, и као што је власт основе свога новог легитимитета нашла у клинчу са санкцијама и охаеризмом, тако и опозиција своје утемељење у будућности не може заснивати на рецептима с краја 90-их и почетка 2000-их. Већина њих је и тада било лоше за државу, а сад нису добре ни за своје промотере.

Што не значи да треба затварати очи на друштвене проблеме о којима опозиција данас говори, али њихово претумачење у оквиру конзервативног, државотворног и суверенистичког импулса, импулса стабилности, али и претумачење са позиције земље под сталним и неуобичајено јаким спољним притиском, је једини начин да они трасирају своју позицију у будућности. У супротном их очекује таворење у мртвим фразеолошким формама које су чедо доминације либерално-глобалистичке клике и које све више губе позиције и у земљама гдје су настајале, а у Републици Српској никад и нису имале значајнију друштвену основу.

На крају, важно је напоменути и да избор Даријане Филиповић из ХДЗ-а за хрватског члана Предсједништва БиХ представља прекид дуге грађанистичке (читај бошњачке) доминације у Предсједништву, коју је персонификовао Жељко Комшић. За Србе је то важно, јер у свјетлу коректне сарадње ХДЗ-а и СНСД-а и поклапања неких политичких погледа Срба и Хрвата на БиХ, можемо очекивати мање прегласавања и мање удруживања „два против један“. Додатно, овај избор је потврдио неодрживост идеје о унитарној и грађанској БиХ од које, нажалост, многи у Сарајеву још нису одустали.

Михаило Братић је публициста и дипломирани политиколог Факултета политичких наука у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.