Рељић: Шта Република Српска може очекивати од наклоности Америке?
АКО неко жели да зна како се Америка односи према државама које верују у њену наклоност (тако се у писму-позиву на трибину описује садашњи односе САД према РС) онда му је ових дана од највеће помоћи био Волстрит џорнал потом и Фајненшел тајмс – први је препричао разговор америчке амбасадорке у Атини Кимберли Гилфојл са грчким министром за животну средину и енергетику Ставросом Папаставруом, а други потврдио кад су стигли слаби деманти: дешавало се то март 2026., а док се за вечером разговарало о актуелној политичкој кризи у Румунији.
Да, румунска криза траје…
Уз грчко вино и узо за вечером у марту Кимберли Гилфојл (56) је поменула да „очекује пад румунске владе“. Па додала: „То можемо да урадимо са сваком земљом у којој то желимо.“
Ставрос Папаставру је две недеље касније могао да прати како је амбасадорка отпутовала у Букурешт – а после неколико месеци румунска владајућа коалиција се распала. Може бити да та дешавања немају везе. Јавиће нам ваљда неки Викиликс.
Проблем с Румунима расте. Једна од тачака која Румуне држи крајње напетим годинама је поклон НАТО и Америке – изградња и проширење ваздухопловне базе „Михаил Когалничану”, која постаје највећа НАТО војна база у Европи. То ће, како добронамерни аналитичари кажу, обезбедити проширење војног присуства САД.
Поред сталног контингента, румунске власти су одобриле нови захтев САД за додатно привремено размештање трупа и логистике (авиона-танкера КЦ-135 за допуну горива, извиђачких система и до 800 додатних војника) ради подршке одбрамбеним и стратешким операцијама.
Први амерички танкери из базе Рамштајн стигли су у базу МК у јуну 2026. године. У том „војном граду“ бивоваће бар 10.000 НАТО војника и чланова породица (а у ванредним околностима и до 50.000 припадника особља). Закључак: та база код Констанце ће надмашити америчку базу Рамштајн у Немачкој, чиме и званично постаје главни бедем и командни центар НАТО-а на источном крилу Алијансе.
Што треба, очигледно, да буде нови ров против Русије кад се оконча рат Русије и Америке у Украјини.
Кога то може обрадовати док гледа савремене ратове? Рецимо, ово са Ираном када – Америка започне рат а страдају земље у којима су америчке базе. До јуче је то значило да си под америчком зашитиом. Скупо, али сигурно. Данас то значи да си мета. Скупо, све скупље и опасно по живот.
Румунска криза има и политичке изузетности: кад је у децембру 2024. у првом изборном кругу победио Калин Ђорђеску, кога су западни контролори проглашавали „крајњим десничаром и проруским“ – у току изборног процеса Уставни суд је наврат-нанос поништио цео изборни процес.
Докази: обавештајни подаци о кандидату.
Они су били мање важни док се мислило да тај човек не може да победи, али су постали – одлучни. Баш њих брига шта народ мисли. И њихов. А камоли румунски.
Ђорђеску је онда подведен под сваку врсту пажње, а пошто није схватио поруку, сад је покренут поступак да му се одузме кућа. И сад ће се доказивати да је незаконито стекао имовину у држави у којој је по рецепту Вашингтонског консензуса – као на читавом европском Истоку – све стицано у транзицији у којој нема ништа што не би могло бити оспорено. Али нема везе.
Елем, у оној мартовској расправи за вечером грчких и америчких званичника (равноправност је таква да су Американци на нивоу амбасаде а Грци на нивоу Владе) мис Гилфојл је рекла да САД могу да смене власт „и овде (у Грчкој)“.
Папаставру јој је одговорио да САД не могу да смене грчку владу јер су је изабрали грађани.
То мора да је баш потресло госпођицу Гилфојл (која је у Грчку послата на иницијативу председника Трампа, а који је желео да је пошаље „што даље“ од свог најстаријег сина Доналда Трампа Јуниора, њеног бившег вереника.) Јер су (за разлику од Грчке) председника Венецуеле Николаса Мадура, вероватно изабрали мајмуни или краве, па је могао да ладно буде отет у ноћи између 2. и 3. јануара 2026. током америчке војне операције у Каракасу по налогу председника Трампа.
То може да се ради мајмунима јер они нису у УН и није противно међународном праву. Али и Мадура су изабрали неки грађани неке међународно признате државе а која јесте пуноправна чланица УН. Али, и амерички амбасадор у Каракасу је имао јаких аргумента да говори као мис Гилфојл.
Не, нећу сад да моралишем док подсећам кад је мис Гилфојл дошла у Атину да се, предајом акредитива, обавезала „на заступање интереса своје државе, поштовање међународног права и развој пријатељских и билатералних односа са државом пријема“. Конкретније: поштовање закона државе пријема, немешање у унутрашње ствари и дипломатски протокол комуникације.
Али то, кад су Американци у питању, готово да није никакав услов. Уосталом, каква год се буде писала о дипломатским односима Грчке и САД неће се моћи заобићи да је „више америчких амбасадора у Атини, попут Џона Пјурифоја или Хенрија Таске, у грчкој јавности остало упамћено по оптужбама да су се понашали више као они који стварно управљају државом него као дипломате.“
Отворено су се мешали у унутрашњу политику и до грчке демократије држали као до лањског снега. Чак се Бил Клинтон током посете Атини у новембру 1999. године мало извинио Грцима.
Чега се држала госпођица Гилфојл?
Традиције! Па она је опевавала такве радове као новинарка Фокс Њуза. И она уопште не излази из начина деловања америчких амбасадора који су бивали код нас – од почетка разарања Југославије до дана данашњег. Ни слепци нису могли да то не виде.
Волстрит џорнал је лепо описао „да је Гилфојл током свог мандата у Грчкој интензивно радила на ширењу тржишта за амерички течни природни гас и често путовала у друге балканске земље, где је промовисала пословне аранжмане америчких компанија“.
Баш се ангажује око ткз. Вертикалног коридора. Тако ће се амерички течни природни гас преко Грчке транспортовати према другим европским земљама. И ка нама. А, влада коју бирају грчки грађани „снажно подржава тај пројекат“. Што скупљи ЛНГ, то јача и гласнија подршка.
Има Гилфојл још једну омиљну активност: на сав глас мисли о луци Пиреј. У време грчке дужничке кризе, у коју ју је угурала солидарност ЕУ, кинеска државна компанија COSCO добила је 2009. године дугорочну концесију над највећом грчком луком, чиме је Кина стекла значајан утицај на једном од најважнијих саобраћајних чворишта источног Медитерана.
Зна се шта Вашингтон мисли о кинеским куповинама, било где и под било каквим околностима, те је Гилфој у фебруару ове године објавила „да би требало изградити још једну луку која би представљала противтежу кинеским интересима у Пиреју. Том приликом поручила је да ће се за то борити сваког дана и да се због тога ‘неће извињавати’.“ Грчкој влади, најмање.
И нама ће у Београд, јављају из Вашингтона, доћи човек који се зове Мајкл К. Јанг, искусан дипломата, који је „најавио је да ће Београд подстицати да будућност гради уз Сједињене Државе, а не уз Русију и Кину“.
Јасно не мешање у унутрашње послове, зар не?
Председник Конгресног одбора Џим Риш који шаље Јанга „оценио је да Русија и Кина имају снажно упориште у српској енергетици и технологији и поручио да Београд не може очекивати боље односе са Америком уколико настави сарадњу са државама које Вашингтон означава као своје противнике.“
Још јасније не мешање у унутрашње послове, зар не?
Кад би сматрали да је допуштено да укључимо здрав разум ми бисмо се питали зашто те људе уопште зову – амбасадори?
И, да, мр Јанг осим тога што планира да среди да нам Американци продају ЛНГ (уосталом Босном се већ шири Јужна интерконекција) по цени од које ће и ово мало наше привреде одумрети као паприка без заливања на великој суши, да нама (и Румунима) отму Ђердап, и ова два и Ђердап 3, амбасадор ће одржавати „партнерство Војске Србије и Националне гарде Охаја, ширити могућности за америчку одбрамбену индустрију“, и – као наш пријатељ појачаће „ангажовање на нормализацији односа Београда и Приштине.
Јанг је поменуо и Босну и Херцеговину, регионалну стабилност и очување Дејтонског мировног споразума.“ Доћи ће крајем децембра, и да нам пожели срећну Нову годину.
Шта је ту ново у односу на амбасадора Кристофера Хила који је готово свакодневно издавао упутства и усмеравао све, улетао кад би нешто зашкрипало. А све то је мање него оно што су радили амерички амбасадори у Сарајеву.
Дакле, америчка наклоност не значи ништа ново (Америка просто не зна другачије) – једина новост у америчкој „наклоности“ Републици Српској је наивна изненађеност грађаниста Бошњака који не могу да се навикну да амерички амбасадор не шутира само Србе.
Нова је ствар је прикључење на – Јужну интерконкецију. Кад је Трамп послао свог адвоката да, као власник, направи фирму која ће успоставити тај приватни посао Европска унија се мало бацакала. Тајно додуше. Али то је било довољно да Американци у трену избаце из фотеље Кристијана Шмита, Виског представника кога никад није ни аминовао Савет безбедности УН. Али је прећутно трајао.
Он се уопште није опирао. Зна да је и Немац за Вашингтон исто што и Србин ако му падне на ум да оспорава Трампове визије.
И тако Јужну интерконекцију гради Трампов адвокат, и биће „наклоности“ ако се појави још што-шта за Трампове зетове, синове па и синовљеве веренице, и тако. (Трампово породично богатство се у свој овој светској кризи увећало од почетка 2024-те.
Према магазину Форбс, Трампово нето богатство у септембру 2026. процењује се на око 7 милијарди долара, што је за око 2,7 милијарди долара више у односу на период када је победио на изборима у новембру 2024-те када је износило око 4,3 милијарде.)
То је основа концепције америчке наклоности. Даћете нам све низашта, а ми ћемо вас помазити по глави као и Муслимане/Бошњаке, а Бошњаци ће да пукну од љубоморе.
Све добро „за Србе“ из такве политике неће прећи те границе и такве трансверзале. Да, политички (од данас до сутра) ту може бити неке користи, али по геополитичком развоју нама требају потпуно другачије наклоности. И како сад ствари стоје – то би Срби могли очекивати баш од оне стране од које нас (и све друге) Американци одвајају без икакве суздржаности.
Србима би много више одговарало, рецимо, овако: „Не желимо да страни утицај буде одлучујући. Желимо праведнији однос према Србима и српском народу. Желимо стабилност целог региона.“ Тако говори Владимир Путин.
То су речи наде, али ми смо пред суморном будућношћу. Можда за корак ближе нормалности, али стојимо на све урушивијој подлози.
(Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)
