О. Андреј Ткачов: АНТИКА ВИЂЕНА ХРИШЋАНСКИМ ОЧИМА

Кад су у хришћанској Византији читали и изучавали античке текстове, на њих су гледали хришћанским очима. Дешавало се природно декодирање древног наслеђа. Може се рећи да су хришћански Ромеји извршили егзорцизам над паганском античношћу и ње се уопште нису плашили.

Василије и Григорије добро су познавали Хомера и дистанцирали се од њега. Много тога се читало као својеврсна пророчанства. На пример, прича о Орфеју који силази у Ад по Еуридику, читала се управо као античко предосећање оне Љубави која нас води за вољеном особом чак и до подземља. И сам Орфеј читао се као лик Христа, који проповедањем (звуком лире) покорава васељену. Једна од сцена римских катакомби приказивала је Христа као Орфеја, који плови на делфину, баш у том контексту.

Нешто слично нам је потребно и данас. Потребно је – јер од Ренесансе митови Елaде поново почињу да се читају, али више као слике које потискују Јеванђеље, а не као пророчанства о Њему. То је постало је „опште место“: некакав „повратак“ од измишљене таме Средњег века ка светлим бајкама античког паганизма. У тој лажи европски човек живи већ више од пола миленијума.

Недавно је на екране изашао нови филм о Одисеју. Човечанству је несумњиво драг и привлачан тај лик сналажљиве луталице и његова путовања од зидова спаљене Троје кући, на Итаку. Очигледно, снимајући нешто историјско или митолошко, људи најмање теже да реконструишу старину. Пре ће на старом материјалу открити идеје које их данас узнемиравају. И прича о Одисеју, ако пожелите, такође се може прочитати унутар јеванђелских значења.

Одисеј – то је цар који се вратио инкогнито. Цар који до одређеног тренутка није препознат. Штавише, његово место настоје да заузму младићи који опседају верну Пенелопу.

Хришћанин зна да је најважније име Христа – Младожења. Једини Младожења кога очекују и који ће скупити на свечани Брак оне који му верују. И, као Младожења, Христос је такође и цар. Истински, снажан, који не трпи конкуренте. Као да га већ дуго нема (и у простору мита и у стварном животу) и многи су се навикли на његово одсуство. У његовом одсуству многи би желели да заузму његово место. „Ако кажу `тамо је Христос` или `овде је` – не верујте.“

Пенелопа не верује. Она намерно одуговлачи време чекања, кад дању тка и ноћу распушта изаткано. Завршетак рада значио би предају милости нових женика.

И овде се може видети Црква, исцрпљена од чекања, али која чува верност. После ће доћи испит, који кандидати неће издржати. Тај испит (са луком домаћина, који треба натегнути и прецизно погодити) издржаће само прави Цар. После ће доћи казна за дрзнике који су се распојасали у одсуству правог цара.

Цела јеванђељска прича на чудан начин се чита кроз слику тајно враћеног краља који заузима свој трон. Наравно, ако знаш да читаш древне текстове тако да у свести имаш јеванђељски смисао приче. Тада пророци неће бити само древни Јевреји са својим ненадмашним Исаијом и Давидом. Тада ће пророци бити и Сибиле, и слепи Хомер, и грчки филозофи. Иначе, Сибиле су биле поштоване управо у статусу пророчица, због чега се о њима може читати у древној `Dies irae`. Али све остало из паганске антике учи се као антитеза, супротност библијској историји. А то није супротност. То су такође пророчанства за оне који имају очи да виде.

Јулијан Отпадник се у своје време страшно нервирао због хришћана, кад би они изучавали филозофију и књижевност античког доба. Као, нека читају само Марка и Матеја. Док је Григорије Богослов, напротив, сматрао да хришћани могу упознавати све, јер умеју да разликују спољашње од унутрашњег и да уоче трагове Господа тамо где их други не виде.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)