Драган Хамовић: НОЖ ОД ЗУБНОГ ЗЛАТА

© SRNA

(Поводом филма Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“)

Као да ме је рецнуо тај златни криви нож. Други дан мислим о томе шта сам видео гледајући филм Лордана Зафрановића. Мислим на то без воље да о филму судим као уметничком чину, као иначе, са више или мање смисла и знања. Неописивост и разуђеност јасеновачког незамисливог збивања није лако згуснути, још мање поднети. Јер, уметност јесте згушњавање које уму дозначи више од онога што нам се приказује.

Мисао о ономе шта смо могли видети у синеастичком делу нанизаном у венац покретних слика, у којима промичу зликовци и страдалници – као и они што су донекле и једно и друго – непрестано ми се помера ка самој личности аутора. Он деценијама, неодустајно, уклања препреке, очекиване и оне неразумљиве и бедне, да би овим филмом учинио оно што му је могућно: да савлада грађу и њен метеж преведе у облик и нарацију. У добу када су изиграни многи велики завети, делује најлакше (а свакако најбезбедније) одустати од рискантних личних заветовања. Али, ипак није. Себе је најтеже изневерити. Нигде начело малих узрока а великих последица није тако примењиво као у моралном свету, сетих се реченице једног нашег моралисте с почетка протеклог века.

Шта све није деловало против остварења овог филма. Нешто од тога, господски мирно и сабрано, Зафрановић помиње у актуелним јавним наступима, после свега, скоро без горчине. Нестрпљиви и калкуланти, каквих нас је највише, стопут би дигли руке од тога посла и бавили се нечим изгледнијим.

У свој филм Зафрановић улаже не само деценије постојане и заметне припреме, него и раније документарне радове, „Крв и пепео Јасеновца“ и „Залазак столећа / Тестамент Л. З.“. У филму је похрањено и умеће косценаристе, незаборавног Арсена Диклића, који већ тридесет година, с оне стране, чека да се ова прича преведе у филмску, али још и више у импозантну културну чињеницу и морални одговор на питања која обично избегавамо. И наследници криваца и потомци жртава. Требало је послагати многа појединачна сведочења да би једна фикцијска творевина постала страшно сведочанство.

Није се ова тема тицала једино њеног филмског аутора. Тицала се нечег елементарног у људскости. Знају то и носиоци власти и доносиоци одлука у независној држави у којој је Лордан Зафрановић одавно непожељна особа – уместо да је стала иза његовог човечанског става и уметничке акције те подржала један симболични чин искупљења. Јер, систематско и безумно злочињење под кровним називом „Јасеновац“ нема оправдања. Али се може заташкати и заборављати. Не би било ни први ни последњи пут. Заправо, осамдесет дугих година тискају се стратешко потискивање и егзистенцијална неопходност запамћења.

Ни матична држава страдалне већине Јасеновца оклевала је дуго да помогне, за разлику од крвљу избореног српског „ентитета“ на чијој се страни, украј Саве, налазила и она топола ужаса, где су, и у бруталној ритуалној сцени филма, вешане логорашице, уз сотонске поклике злочинца (невероватна рола Миливоја Беадера) да то чини у одбрану западног културног престижа.

Када подредите све друго подухвату који је виши од филмског посла од којег се живи, филмском циљу за који се живи, превладате и своја и сва друга ограничења. Време додатно поради на кристализацији нечега што је тешко обухватити, без обзира на ауторски стаж и вештину коју сте раније показали. Како предочити голу истину догађаја а не угушити гледаоца у призорима натурализма? Стилизације карневалског и симболистичког карактера знамо из опуса Медитеранца Лордана Зафрановића. Све то не чини сцене ублаженим, него изразитим на виши начин, све контрастирајући зверства и културне форме, које су само танка глазура испод које кува паклени котао који сагорева и злочинце и њихове жртве. Израда златног „србосјека“, чији ће израђивач, заточени јеврејски златар, постати прва жртва свога бизарног дела, припада низу оних редитељских бравура у којима се стичу цинични парадокси зла, слично као и наступ јеврејског глумца који се буквално спрда пред својим убицама да, спреман и примирен, прими метак у главу.

Али, оно што је плод настојања да се пређу границе властите формативне културе, у име потпунијег разумевања теме – то су, у филму „Златни рез 42: Дјеца Козаре“, чудеса што врхуне и ниште ништавило зла у неким најснажнијим сценама. Из бунара напуњеног телима побијених сељака одједном шикне гејзир крви, а из облака се, као из кабла, сручује пљусак који напоји жедне козарачке жене и децу са пруженим рукама ка небу. Нема другог разрешења. Заклана деца и мученици посвећују се у часу смрти, из њих не истиче крв него сјај. Како другачије разрешити старо богоборачко питање, где је праведни Господ у тренуцима злодела, него кроз оптику „слатког православља“.

Тако је и са Зафрановићевим старцем Вукашином. „Свети Вукашин“ издвојен је и у најавној шпици филма. Овом лику је, дакле, и тако додељено, издвојено место. Вукашин је овде донекле измештен из приче о Вукашину Мандрапи, коју знамо из предаје логорског лекара др Неда Зеца, као и Жарка Видовића, који је, изгледа, у Јасеновац доспео истим транспортом из Сарајева, као и Вукашин. Редитељ и косценариста измешта на Козару лик овога свеца, како мирно обделава „свој посао“ око спаљеног манастира и кога никако неће усташки метак. Меци погађају јагањце около, агнеце безазлене, као што је и он сам. Очито, лик Вукашина редитељ је чувао за свој судњи час и чувену реченицу, која, у извођењу Микија Манојловића (који, уместо „дијете“ изговара још присније – „сине“), у сутонској сцени масовног клања златним србосеком на насипу, погађа у срж сржи. Тело бацају у Саву а оно блешти. Како, него тако?

Уметничка и морална висина и претходних напора и готовог остварења Лордана Зафрановића сустижу једна другу. И показује некима колико су мали у својим каријерама и амбицијама, који се не умеју издићи из домена личних интереса и комфора. Зафрановић је урадио, себе и заборављене човечности ради, оно што је српска култура морала давно да уради, али није марила и смела. (Овде није реч о томе шта је пре стигло да се појави, него како је и с којим одрицањима учињено…) Зато је прича коју је филмски уобличио архимајстор Зафрановић више од филма. Срж ствари је показана. И да не брбљамо више, а имало би се још о много чему. Остаје ћутање и тихо унутрашње крварење.

П. С. Немојте замерити што овом запису придодајем и нешто личних редова, па још и у стиху. У Јасеновцу су ми скончала оба мајчина стрица. Дотле је њен отац, на кога наводно личим, био у војном заробљеништву у Немачкој. На једног стрица моје мајке још више личим, судећи по јединој његовој слици што је остала. Али, овде придодајем своју песму „Вукашину, Мандрапи“, која може призвати и нешто од смисла лика који је у Зафрановићевом филму отеловљен.

ВУКАШИНУ, МАНДРАПИ

Није било лако том усташи, не!

Куд неспреман на Тебе да натрапа:

Висока тајна спремо, Вукашине,

И кршна тврдино свију Мандрапа.

Нетрговче, захумски господине

Коме притиче и благо претиче,

Тамницом, коју не мере године,

Откријеш: робе, смрт те се не тиче.

Смисао чина многи не уоче.

У натуралном Ен-Де-Ха логору

Одвијају се проба и представа

Људске акције у знаку зверстава:

Једни су звани да прсте умоче

И зубе вучје – у овцу покорну;

Други пак буду у кожи Агнеца

Који се подметне и не зајеца

Док пушта душу своју, тврдокору.