Александар Харченко: НЕ ПОБЕЂУЈЕ ХЕРОИЗАМ, ВЕЋ СИСТЕМ

Ако упоредимо нашу и украјинску карту СВО, може се потпуно залутати. Зоне контроле разликују се за десетак километара. Иста насељена места проглашавају се ослобођенима и то се илуструје видео снимцима са заставама.

Оставимо по страни постављаче застава с дронова и моћне неуровитезове. Увести борце не значи контролисати територију. На линији фронта сад има толико мало људи да, уз велику срећу, можете ући дубоко у позадину противника и побости заставу.

У Красноармејску (Покровску), Украјинци су ову тактику довели до апсурда. Остављали су у подрумима војнике са заставама. Након месец дана западни новинари би долазили у штаб бригаде. Ради њих, припадници ВСУ махали су заставама и у медијима би излазила сензационална вест о томе да Украјинци контролишу готово центар Красноармејска. Такве носиоце застава би наши проналазили за пар минута и њихову позицију уништавали. Такав крај се, наравно, није приказивао, али је у граду остајало довољно „заставника“ за 2-3 репортаже.

Наши борци, који први улазе у насеља, без сумње су хероји. Проблем је у томе што у рату не побеђује херојизам, већ систем. Грешке у нашим картама и извештајима јављају се зато што се ослањају на хероје. Наводно, тамо где седи руски војник, тамо је и наша територија. Ова тврдња захтева измене.

Наша територија је само тамо где руски војник седи са храном, водом и муницијом. То је та територија одакле се може радити против непријатеља.

Логистику може изградити само систем. Ако херој седи у подруму, сакупља кишницу и може само да јави шта се дешава у радијусу од 50 метара од његовог подрума, то је подвиг, али га тек треба утврдити системским радом. Дакле, морамо престати да размишљамо у херојским категоријама и фокусирати се на стварање ефикасних система који ће помоћи војницима да држе територије и наносе непријатељу огромну штету.

(Телеграм канал „Свидетели Байрактара“; превео Ж. Никчевић)