Зоран Чворовић: Ко је расписао конкурс за првог црногорског сепаратисту?

Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)

Крај епохе „хладног рата“ и рушење државе која је била изграђена на српским војним победама и државним традицијама, српска политичка и интелектуална елита у Србији и Црној Гори углавном је дочекала неспремно. Неповратно заглављена, уз асистирање споља, у наслеђеним идеолошким међусобицама и највећим делом заробљена у туђем културном обрасцу, наша елита је била у сваком погледу неспремна да јасно и јединствено дефинише са српског становишта стратешке националне и државне циљеве, динамику њиховог остварења и преузме одговорност за национално вођство и реализацију тих циљева. У томе, а не само у незавидној спољној ситуацији, налази се од један од кључних узрока наших потоњих и данашњих националних лутања, посртања и пораза.

УОЧИ ПРОГЛАШЕЊА ТЗВ. ЖАБЉАЧКОГ УСТАВА

Геополитички видици главнине наше политичке и интелектуалне елите у епохи слома комунизма били су засењени химерама западног неолиберализма и отуда су били неспособни да уоче процесе дугог трајања у политици најважнијих западних земаља према Балкану. А у ретким случајевима када су их и уочавали, били су најчешће морално неспремни и професионално некомпетентни да им се плански супротставе.

Дешавало се да су поједини западни стручњаци, врло блиски центрима моћи у својим земљама, 90-тих година у својим изјавама или текстовима дословно благовремено цртали српској јавности све оно што ће у будућности на српском националном простору предузети њихове државе. Пример за то је и краћи интервју који је подгоричком „Monitoru“, 22. априла 1992. године, дао директор престижног британског Краљевског института за одбрану и безбедност „RUSI“ Џонатан Ајл.

Као један од водећих британских познаваоца балканских и источноевропских политичких прилика у прошлости и савремености (Мира Адања-Полак је интервјуу с њим дала симптоматични наслов: „Човек који зна – Џонатан Ајл”), Џонатан Ајл дао је интервју гласилу блиском Перовићевом Либералном савезу Црне Горе само неколико дана пре формирања Савезне Републике Југославије и проглашења тзв. Жабљачког устава.

ЗАКЉУЧАК „ЧОВЕКА КОЈИ ЗНА“

У сусрет том већ најављеном догађају, Ајл је у „Monitoru“ упозорио „да би Црногорци требало да буду крајње опрезни према конституционалним решењима која се сада потписују“. Иако је иза формирања нове државе у том тренутку стајала воља чак 95,96 одсто бирача, који су 1. марта исте године, у условима излазности од 66,04 одсто (припадници албанске мањине су бојкотовали референдум), гласали за то да Црна Гора као „суверена република“ остане у државној заједници са Србијом, Џонтан Ајл у том тренутку самоуверено закључује: „То неће потрајати. Једино је питање колико ће дуго ти уставни аранжмани трајати. Они неће бити сматрани легитимним у Србији и Црној Гори и кратак им је век. Ако власти у Србији и Црној Гори сматрају да сада праве споразум који остаје за историју, имам за њих добру вест: то не ће трајати ни трена више од конституционалних решења које су комунистичке владе пре донеле у источној Европи“.

У том моменту виђење Џонатана Ајла о угрожености и неравноправности Црногораца и Црне Горе у новој федерацији, коју притом Британац назива „Србославијом“, делили су само гласачи Либералног савеза и Социјалдемократске партије реформиста. А ове странке, који су се залагале за преуређење бивше СФРЈ у конфедерацију, а у случају неуспеха тог решења за независност Црне Горе, на парламентарним изборима у децембру исте године освојиће заједно тек 17 од укупно 85 мандата у Скупштини Црне Горе. Странке које су се залагале за државну заједницу са Србијом на истим изборима освојиле су 65 скупштинских манадата (ДПС, Народна странка и Српска радикална странка Црне Горе). Притом су отворено српске странке – Народна странка (14) и Српска радикална странка Црне Горе (8), на децембарским изборима освојиле пет мандата више од странака које су делиле ставове Џонтана Ајла и залагале се за независност Црне Горе.

ИЗ ЛОНДОНА НИШТА НОВО

Таква ситуација није, међутим, обесхрабрила Лондон, нити га је навела да редефинише циљеве своје балканске стратегије, чије су основе утврђене током 19. века. Уместо тога, Џонтан Ајл те 1992. године отворено говори о томе шта ће предузети Велика Британија како би тадашњу за њу неповољну ситуацију у Црној Гори временом потпуно преокренула у своју корист. Да би зауставио српску националну обнову у Црној Гори, која је ухватила маха после „антибирократске револуције“, Лондон се спремао да, с једне стране, активира најстарије изворе деоба и омраза између Цетиња и Београда и пробуди запретене колективне стереотипе и страхове. У том циљу је Џонтан Ајл пет дана пре проглашења СРЈ преко „Monitora“ поручио, да „неће бити никакве федерације између Црне Горе и Србије“, него да ће „Црна Гора постати провинција Србије у свему, сем по имену“.

Након отварања питања односа у федерацији и уставноправне равноправности и статуса Црне Горе, требало је отворити и црногорско питање као етничко. С тим у вези, директор британског Краљевског института за одбрану и безбедност „RUSI“ примећује у „Monitoru“, априла 1992. године, да је „велики промашај црногорске власти, исто као и опозиције“ што су пропустиле да „редефинишу шта је црногорски идентитет, шта је црногорска нација“. Имајући то у виду, Џонатан Ајл препоручује црногорским политичким елитама да „мора постојати дефиниција (идентитета, прим. аут) која је другачија од Србије“ и потом закључује: „ И то је нешто што морате сами одлучити. И мада то није лак посао, то је оно што требате да урадите. Када то урадите, све ће бити јасније у политици Запада према Црној Гори и Србији“.

Једном речју, Црна Гора ће, према Ајловом обећању с почетка 1992. године, добити подршку Запада тек када се јасно национално еманципује од српства и државноправно сепаратише од Србије. Ништа ново из Лондона.

ЛУКЕ НАТО ПАКТУ, КУПУС И КРОМПИР ЦРНОЈ ГОРИ

Тако је, примера ради, Дизраели почетком 1876. године хтео да одвоји Црну Гору од Србије, како би ова последња остала сама у будућем рату са Османским царством. По речима Драгољуба Живојиновића, Дизраели је у том случају био спреман да Црној Гори обезбеди територијално проширење у виду „мале баште да гаји купус и кромпир“, тј. плодно земљиште да реши своје економске недаће, али није био спреман да јој испуни захтев да добије део јадранске обале, јер би преко Црне Горе Руси могли добити своју луку на Медитерану. Да би се предупредио исти геостратешки ризик у савременој Црној Гори, Џонатан Ајл је двадесет пет година пре приступања Црне Горе НАТО пакту довео у везу обнову пуне независности Црне Горе са иностраним безбедоносним гаранцијама. Или луке НАТО пакту, а кромпир и купус Црној Гори.

Да би убедио црногорску политичку елиту да је дистанцирање Црне Горе од Србије и Црногораца од српства у њеном интересу, Џонтан Ајл их је посредством интервјуа у „Monitoru“ те 1992. године упозорио, да Британци знају „да су Албанци јако тихи и да чекају шта ће се десити на северу (Југославије, тј. у Хрватској и БиХ, прим. аут), пре него што отворе оно што се зове ‚други’ фронт“, те да је ‚други’ фронт „апсолутно неизбежан“.

Имајући то у виду, директор британског Краљевског института за одбрану и безбедност „RUSI“ поручио следеће: „Зато морам запитати црногорски народ — да ли је у његовом интересу да буде укључен у сукоб између Албанаца и Срба? Неће ли се тиме до сада нека врста мање-више добрих односа са Албанцима у неким деловима Црне Горе затровати. Суштина је да ћете бити увучени у конфликт над којим апсолутно немате никакве контроле и о којем ће се одлучивати у Београду, а не у Подгорици, и да ће вам преостати, као једини избор, да се борите против нечега што се вас, заиста не тиче“. Једном речју, да би отежао положај Србије у гушењу већ испланиране побуне албанских сепаратиста, Лондон је најпре распалио црногорски сепаратизам и започео, 1997. године, процес фактичког издвајања Црне Горе из СРЈ.

ИГРА НА КАРТУ СЕПАРАТНИХ ИНТЕРЕСА

Играјући на карту сепаратних интереса појединих група унутар црногорског друштва, Лондон је преко својих стратега, какав је и Џонатан Ајл, још почетком југословенске кризе 90-тих, заправо, расписао конкурс за првог црногорског сепаратисту који ће разбити Савезну Републику Југославију и обновити у новом виду титоистичку традицију расрбљивања Црне Горе. Оно што се догодило 1997. године било је тек видљива реализација раније расписаног конкурса за спровођење политике, чију је шему у „Monitoru“ 1992. године прецизно исцртао „човек који зна све“.

Оно што је Лондон испланирао почетком 90-тих у циљу разбијања јединственог српског етничког и државног простора и одбацивања српске државе са обала Јадрана, коначно је реализовано 2006. године. Британској политици је требало четрнаест година примене различитих метода субверзивног деловања у Црној Гори да би 95,96 одсто подршке заједничкој држави са Србијом са референдума од 1. марта 1992. године трансформисала у 55,5 одсто подршке одвајању од Србије на референдуму од 21. маја 2006. године.

Српској политици не остаје ништа друго него да са истом упорношћу и доследношћу ради на преокретању овог процеса, те да за тако нешто благовремено спреми људске и материјалне ресурсе. Алтернатива овом тешком задатку је тихи нестанак српства.