Зоран Чворовић: Избори без избора (1)

Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)

Када анализирамо конкретну предизборну кампању, у овом случају парламентарне изборе у Србији заказане за 25. октобар, требало би разликовати нормативну и стварну страну овог правно-политичког процеса.

Основни постулати

Важећи Устав у члану 1. одређује начела на којима почива држава Србија. Будући да се као основна начела наводе, поред осталог, начела грађанске демократије, владавине права и поштовања људских и мањинских права, Устав Републике Србије и из њега проистекла државна организација припадају типу западне либерално-демократске уставности.

Сходно томе, нормативна страна парламентарних избора у Србији темељи се на основним постулатима либералне демократије. А основна идеја на којој почива организација власти либерално-демократских устава, по речима Ратка Марковића, јесте Русоов политички конструкт „народне суверености, односно друштвеног уговора“ (овде).  С тим у вези, Марковић објашњава да се „према тој теорији, државна власт над појединцима заснива на уговору, којим се они одричу првобитне потпуне слободе, да би се подвргли спољној власти“. Следствено томе, из угла либерално-демократске уставности „једина легитимна власт је она која се заснива на пристанку подвлашћених“, при чему су „избори за органе власти својеврсни друштвени уговор који бирачи закључују међусобно“.

Пошто је у либерално-демократској уставности нација (или народ) носилац највише и недељиве, тј. суверене власти, у представничким демократијама парламент нема оригинерну, већ од народа делегирану власт, а представник, тј. посланик изабран на слободним и фер изборима представља опште интересе нације, а не појединачне интересе одређених бирача.

Због тога, како примећује Норберто Бобио, у савременим представничким демократијама је забрањен императивни посланички мандат (овде). Будући да бирачко тело, тј. нација или народ, одређује ко ће у његово име вршити власт, онда је, како примећује Р. Марковић, „основно питање представничке демократије како омогућити бирачком телу да изабере представнике који ће на најбољи начин вршити његову вољу“.

Стога је у колевци парламентарног система – Великој Британији, током усавршавања овог система организације власти формулисана теорија мандата. Речју Марка Павловића, „по тој теорији влада нема право да тражи од Дома комуна да одлучује о неком крупнијем питању, односно значајнијем закону, ако доношење таквог закона није било предвиђено програмом победничке странке која је образовала владу“.

Дакле, „теорија мандата тера политичке странке да својим изборним програмима најаве све значајније мере које, у случају изборне победе намеравају да спроведу“, а „доносити закон без изборне најаве, значило би злоупотребити поверење бирачког тела, јер оно ниједној партији не даје carte blanche за управљање земљом“ (овде).

Пошто се систем власти у Републици Србији у уставноправној теорији оцењује као рационализовани парламентаризам, за њега важи све што је напред већ наведено. С друге стране, изборна пракса од обнове вишестраначја у Србији, а нарочито од 2008. године, обилује примерима злоупотреба поверења бирачког тела у скупштинским и председничким изборима, чиме се у примени систем организације власти у Републици Србији извитоперава и удаљује од нормативног модела.

Довољно је овом приликом сетити се кардинално важне неиспуњене предизборне „заклетве“ Томислава Николића са предизборног скупа у Косовској Митровици, 11. априла 2012. године, да ће поништити споразуме које је Борко Стефановић потписао са представницима тзв. Републике Косово, а под покровитељством Европске уније (овде).

Током предизборне кампање за парламентарне и председничке изборе у мају 2012. године, Александар Вучић је у својству заменика председника СНС рекао да је кампања те странке „углавном базирана на основним животним проблемима“, али и да у СНС „од теме Косова не бежимо“, те да ће се „нашем народу обратити и послати поруку да је Косово и Метохија у саставу Србије“ и да се „Србија мора придржавати свог Устава“ (овде).

Косовско питање

Како се СНС после изборне победе односила према обећању датом бирачима, тј. према Косову и Уставу, видело се после мање од годину дана када је потписан Бриселски споразум. Овај Споразум је из угла Устава Србије наш водећи савремени уставни правник, Ратко Марковић, тада оценио следећим речима:

Суштина иначе кратког текста Споразума је у одрицању Србије од свих функција државне власти на територији своје Аутономне Покрајине Косово и Метохија у корист самопроглашене Републике Косово и тиме у прећутном прихватању једностране сецесије те покрајине. Да замагли овакву суштину, политички чинилац је прибегао многим лукавствима. Да не би изгледало да преговарају два равноправна партнера који имају једнако својство државе, преговори у Бриселу се, по именима главних градова преговарача, називају ‘преговори између Београда и Приштине’, да би се прикрило формално својство Хашима Тачија, говори се о дијалогу ‘са Привременим институцијама самоуправе у Приштини’, да би се сакрила садржина Споразума, он се ‘прихвата’ закључком Владе и постаје његов саставни део, али се тај закључак не објављује.

Народна скупштина пак „прихвата“ извештај Владе с маратонским насловом, срачунатим на то да опсени простоту, у којем је и текст Споразума, али се сам текст извештаја Владе не објављује у ‘Службеном гласнику Републике Србије’ као прилог објављеној одлуци. Не треба бити једнак правни лисац па разумети смисао ове вербалне акробатике – да Споразум избегне гиљотину уставносудске контроле (овде).

Ипак, чини се да се највеће изигравање бирача претходних осамнаест година догодило под изборном паролом – И Европа (тј. Европска унија) и Косово. То је најпре било програмско начело и предизборно гесло са којим су пред грађане, почев од избора 2008. године па до избора 2012. године, излазили Демократска странка и Борис Тадић (овде, овде). А онда је исто гесло на парламентарним и председничким изборима 2012. године преузела новооснована Српска напредна странка (овде, овде).

Радио Слободна Европа је током предизборне кампање за изборе 2012. године указала на следећу крупну новину коју су политичком животу у Србији донели тадашњи избори: „Први пут су две водеће партије, владајућа Демократска председника Бориса Тадића и опозициона Напредна председничког кандидата Томислава Николића – проевропске“. „Први пут након свргавања Слободана Милошевића са власти 2000. године, после деценије ратова на Балкану, главне политичке снаге на српским председничким и парламентарним изборима у недељу имају исти циљ — чланство у Европској унији“, закључено је тада у коментару Радио Слободне Европе на македонском језику (овде).

Ово програмско и изборно начело представља највеће изигравање бирача стога што су евроинтеграције Србије пре свега у служби одрицања Србије од Косова и Метохије, кроз тзв. процес нормализације односа између Србије и тзв. Републике Косово под покровитељством Европске уније, који би на крају требало да доведе до закључења свеобухватног правнообавезујућег споразума о нормализацији односа, што није ништа друго него de iure признање сепаратистичког ентитета као независне државе од стране Србије (овде).

Међутим, од закључења Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, 2008. године, ниједна од водећих политичких странака, са изузетком ДСС-а у изборној кампањи 2008. године, није у претходним изборним кампањама отворила питање односа Косова и Метохије, тј. територијалног интегритета Србије, и процеса приступања Србије Европској унији. Неотварањем овог питања у предизборним кампањама свих претходних година злоупотребљавала се и изигравала воља 87,3 одсто грађана Србије (овде) који се противе учлањењу Србије у ЕУ по цену одрицања од Косова и Метохије.

Следствено томе, заобилажењем овог круцијалног државног и националног питања у предизборним кампањама добијао се политички нерепрезентативан и нелегитиман парламент. А тиме што су владе без консултација бирача, тј. нације, настављале да воде политику евроинтеграција, уз пратећу постепену, али сигурну ампутацију Косова из састава Србије, кршила се теорија мандата и у пракси се добијао фингирани парламентаризам, који има тек далеке везе са нормативном сликом организације власти у Србији.

Понављање истог

Сва је прилика да ће бирачи и на парламентарним изборима 25. октобра, противно теорији мандата, дати carte blanche будућој парламентарној већини и њеној влади у кључним националним и државним питањима, међу којима су однос евроинтеграција и одбране територијалног интегритета Србије, тј. КиМ, однос евроинтеграција Србије и обавезе Србије да помаже и подржава Републику Српску, Србе у Црној Гори и региону, укупна економска корист и штета од евроинтеграција, однос евроинтеграција и политике војне неутралности и мултивекторске спољне политике.

Заклињање главних политичких ривала, изборне коалиције окупљене око СНС и тзв. Студентске листе, да неће признати тзв. Републику Косово и да ће поштовати одредбе Устава о Косову и Метохији, у суштини не говоре ништа. Притом, не само стога што ни у прошлости предизборна заклињања на поштовање Устава у погледу Косова нису имала никакву тежину, него нарочито што на статус Косова и Метохије, тј. територијални интегритет Србије, већи утицај има процес евроинтеграција и Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, као својеврсни противуставни надустав, него важећи Устав Србије.

А о том кобном утицају главни актери изборне утакмице упорно ћуте и тиме посредно показују са којим иностраним центром моћи пре свега не желе да се конфронтирају, тј. чијем су утицају најподложнији.

Ни заклињања једне и друге стране да се неће придружити западним санкцијама Русији не говоре много, ако се ово питање не осветли из угла обавеза које Србија има у процесу евроинтеграција. Нарочито, након најновијег објављивања делова документа Европске комисије о реформи процедуре пријема нових чланица у Европску унију, који подразумева „постепену интеграцију“ и која ће пре свега зависити од спољнополитичке усклађености држава-кандидата (овде).

Све то јасно показује да је изборна парола – И Европа и Косово (а уз њу и Европа и Русија) – под чијом се апсолутном доминацијом одвијају сви избори у Србији од 2012. године, па и избори заказани за 25. октобар, изгубила било какво упориште у стварности, ако га је уопште икада и имала.

Уместо да им се отворено представе предности, губици и ризици даљег останка Србије на путу евроинтеграција, главни политички ривали и на овим изборима од бирача траже да у условима референдумске атмосфере и политичке мобилизације, а у име политичке опортуности, не само одбаце сваки државни и национални резон, већ и трезвено расуђивање, те да поверују њиховим личним обећањима и минималистичким изборним програмима, који не само да противно суштини парламентаризма више скривају него што откривају, већ најчешће, као што показују евроинтеграције, немају упоришта у стварности.

Изборна парола И Европа и Косово (а уз њу и Европа и Русија) је изгубила било какво упориште у стварности

На тај начин добиће се политички нерепрезентативан парламент, који ће путем фингираних избора имати и фингирани легитимитет. Јер, ако су „избори за органе власти својеврсни друштвени уговор који бирачи закључују међусобно“, не може се друштвени уговор успоставити на минималистичким предизборним програмима и личним обећањима.

Истовремено, шкрте предизборне изјаве показују да се могу само очекивати персоналне смене на власти у оквиру стратешког правца који је дефинисан 2008. године закључењем ССП. Јер, шта, примера ради, значи поштовање уставних одредби о Косову и Метохији, ако се политички противници напредњака у предизборној кампањи не обавежу на оглашавање ништавим противуставних бриселских споразума?

За разумевање стварне природе такве фингиране предизборне кампање у којој се од бирача очекује да учествују у једној фарси, која само по форми и резултату – смени власти – опомиње на изборе по либерално-демократском моделу уставности, као и за разумевање праве природе политичких организација које учествују на изборима, од одлучујуће помоћи није нормативна слика утврђена нашим Уставом, нити ставови класичних либералних правних и политичких писаца. Оно чему смо сведоци много више опомиње на онај модел који енглески социолог и политиколог Колин Крауч назива „постполитиком“ и „постдемократијом“ (овде). При чему, поједини руски аутори, на трагу Дугинове мисли, постполитику посматрају као феномен Постмодерне и њене деконструкције основних принципа Модерне, тј. као својеврсно „порицање порицања“ (овде).

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Народна скупштина/Милош Мишков