Владимир Коларић: РЕЧ КОЈА ПОЗИВА – О КЊИЗИ НЕНАДА БОЖОВИЋА

srbratstvo.ru

Ненад Божовић је своју књигу „Од Едема до Синаја – Тумачење Старог Завета 1: Постање и излазак“ (Центар за библијске студије, 2026) писао с намером да понуди читљив и приступачан, али теолошки утемељен прилог тумачењу старозаветних књига, потребан сваком вернику, а не само теолозима или заинтересованим стручњацима из других хуманистичких дисциплина.

Он полази од става да „Свето Писмо није књига која се лако и површно разуме, али и да Господ никада не оставља без помоћи онога ко му искрено приступа“, при чему ова књига нема амбицију да „буде коначни ауторитет нити замена за живо искуство Цркве, већ приручник, сапутник и путоказ читаоцу који жели дубље да уђе у свет Старог Завета“. У том смислу, аутор инсистира на томе да је Свето Писмо „књига Цркве и књига Народа Божијег“, која није намењена само специјалистима или било каквој „елити“, као и да оно „није запис о неким далеким људима и давно прошлим временима“, већ „реч која и данас позива, разобличава, теши и мења“, дакле не споменик, списак неупитних норми и спољашњи ауторитет, него чинилац, критеријум и извориште живог и динамичног духовног искуства сваког од нас.

Сваки читалац ће у овој књизи пронаћи нешто што га највише привлачи, а мени су међу најзанимљивијим деловима били они који се тичу стваралаштва. Тако, „библијски израз ‘и рече Бог’ не треба схватити као људски говор Бога, него ко откривање Његове стваралачке воље“, што „не противречи новозаветном откривењу Христа као вечне Речи Божије – Логоса, кроз кога је све постало“.

Бог за своју творевину каже да је „добра веома“, због чега творевина, чак и у палом стању, иако „носи последице првородног греха“, „сама по себи није зла“. Ово нам „открива оптимистички поглед на свет: нисмо бесциљно и бесмислено бачени у океан постојања, већ је живот дар, а наш одговор на тај дар је благодарење на свим даровима живота, односно евхаристија“.

Човек је „круна стварања“, али „упркос својој јединствености дели анатомску сродност са животињама“, што значи да „има тело, нагоне и инстинкте, али је истовремено боголик“, односно он је „спој два света: створеног и нествореног, разумног и неразумног, бесловесног и словесног“, као и „посредник“ између Бога и творевине, „свештеник творевине који својим приближавањем Богу као извору вечног живота приноси и узводи ка Њему читав створени свет“.

Као створен по образу (слици, икони) Божијој, односно као боголик, он је сличан свом прволику, дакле Богу, па „пошто је Бог слободан, слободан је и човек; пошто је Бог творац и човек поседује стваралачку способност, с том разликом што Бог ствара ни из чега, а човек из већ постојеће материје“.

Власт који је човеку дата нас створеним светом није тлачитељска већ стваралачка, па то „не значи да човек треба да подјарми свет, да га исцрпи и уништи, већ да као добар домаћин мудро управља његовим ресурсима“.

Едем створен за човека није био „земља дембелија нити антички врт богова – Елизијим“, јер „пре свега, људи нису стављени у готов свет, већ у његов почетак“ и „човек је позван да одржава и уређује врт и тиме активно учествује у Божијем стваралачком делу“, где „Божија намеран није била да Едем остане ограничен простор, већ да читав свет постане рај, довршен у заједници Бога и човека и приведен вечном животу“, што је опет подразумевало и „чување Божијег закона“, односно свест човека о томе да је он творевина,  а не Творац и о томе да слобода доноси и одговорност пред његовим (стваралачким) призвањем.

На овај начин се цела каснија човекова изгнаничка трагедија може посматрати из угла злоупотребе овог стваралачког дара, из умишљања његове стваралачке самодовољности и стављања у улогу бога на земљи, од првородног греха, преко Каиновог братоубиства, надаље.

Већ Каин стваралачку способност усмерава ка изградњи структура палога света, које одступају од изворног Божијег плана за човека и човечанство. „Богонамеравана егзистенција за човека била је благословени живот у изобиљу Едемског врта, у заједници са природом“, док Каин, оснивајући први град поставља темељ цивилизацији, са којом се „развија и хијерархијска структура друштва, као и робовласништво, у којем ће људи бити тлачени и угњетавани“.

Цивилизација, односно оријентисаност ка материјалним и технолошким аспектима живота, доводи и до наглог пораста становништва праћеног „драстичним умножавањем греха“, где се „зло чини без зазора, без преиспитивања савести и без страха“. Ово је био узрок Божије воље да пусти Потоп на земљу, али и још једна потврда вредности људске стваралачке и састваралачке способности у складу са Божијом вољом, посведочена Нојевим ковчегом.

Изградња Вавилонске куле била је још једна потврда да је човек „створен да превазилази своје границе, али не сам и не против Бога, већ кроз живи однос са Њим“, без чега „сваки покушај уздизања остаје затворен у оквире смртности и пролазности“.

Такође, Вавилонска кула јесте изражавала људску потребну за заједништвом, али која се овде „остварује на погрешан начин“. „Уместо да се заједница гради у Богу и кроз однос са Њим“, пише Божовић, „сабирање људи се покушава остварити кроз стварање државе, односно империје“, па се „заједништво које није утемељено у Богу лако претвара у систем моћи, у коме човек другога више не доживљава као личност, већ као средство за остварење сопствених циљева и где се „у другом више не препознаје лепота лика Божијег, него се он своди на објекат који треба искористити или потчинити“.

Вавилонска кула, стога, постаје архетип и праслика свих каснијих ‘величанствених’ творевина људске цивилизације“, које „нису само техничка достигнућа већ и симболи моћи, власти, унификације и једнообразности, у којима човек покушава да сопственом снагом замени заједницу која једино може бити остварена у Богу“.

Аутор напомиње да „цивилизација, наука и техника нису сами по себи зло“, али да „ниједно техничко или цивилизацијско достигнуће само по себи не води ка обожењу човека“ и да „без односа са Богом напредак остаје ограничен и двосмислен“, односно заплетен у критеријуме и домете палости, као привремености, пролазности, трулежности и смртности.

„Пометња језика“, односно губљење способности међусобног разумевања, настало по краху вавилонског пројекта, превладана је тек новозаветном Педесетницом, када се „ученици Христови сабирају на молитву и на њих силази Дух Свети, дарујући им могућност да их сви присутни разумеју“, па „уместо неразумевања и удаљавања, које је плод цивилизације богоборства, дар разумевања другога постаје темељ изградње Цркве“, која се „не рађа из заједничког страха, силе или интереса, већ из заједничке жеље за Богом“. Тако, „насупрот идеологијама, политичким структурама и друштвеним уређењима која настају као дело ‘синова човечијих’ и имају свој историјски век, Црква Христова стоји као вечна богочовечанска заједница, у којој се превазилазе поделе и обнавља истинско јединство људи у Богу“.

Као што је Вавилон праслика љуске злоупотребе стваралаштва у покушају да надвлада и замени Бога, Египат је „са својим идолопоклонством, робовласништвом и блудом постао слика грешног живота и ‘старог човека’“, односно палог света као таквог. Због тога није био потребан само „обрачун“ са историјским, паганским Египтом, него пре свега „духовни обрачун са Египтом у нама“, односно са „старим човеком“, због чега излазак из Египта остаје праслика Васкрсења, свеопштог, али и сваког од нас, којим ћемо васкрснути као целовита, душевно-телесна бића.

Овај излазак и васкрсење могући су само сусретом са оним (Оним) који „Јесте“, Богом који „није апстрактна сила, већ лично божанско Биће које се открива, које спасава, које ступа у савез са народом“, који се Мојсију обзнањује као „Онај који делује – који позива, укрепљује слабе и преко немоћних извршава своју силу“.

Излазак из Египта је тако „приповест о достојанству и слободи“ човека који је „створен као слика Божија и није саздан да буде роб другоме“, као и сведочанство о Богу који „улази у историју не као неутрални посматрач него као Онај који стаје на страну понижених“, који „не бира фараона и империју, него робове“ и који није „са силом, него са немоћнима“. Он „од скупине обесправљених људи ствара народ“, при чему „циљ тог ослобађања није пука политичка еманципација, већ стварање новог друштва у Ханану, утемељеног на Закону датом на Синају – ‘царство свештеничко и народ свет’“.

Та слобода, међутим „није тренутак него пут“, непрестана борба са светом и са собом, слобода која је „дар Божији, али и задатак човека који је позван да је буде достојан“.

Другим речина, пасхална, васкршња слобода Изласка је обновљен и никад неутихнуо позив на (са)стваралаштво човечије, исти онај упућен још у Едему, упућен и увек изнова упућиван сваком од нас и свим људима, до краја времена.

Управо због тога је Свето Писмо, као и ова књига која га лепо и приступачно тумачи, „реч која и данас (сваког од нас) позива, разобличава, теши и мења“, у мери наше храбрости и слободе, дарованих Господом.