Вадим Левентал: ЗАПИС О КОРИСТИ ОД ЛОШИХ ПИСАЦА

Утицај лоших писаца на реалност тешко је преценити, многи од њих заслужују нашу искрену захвалност.

Сећам се како је 1999. године изашла књига Паула Коеља „Алхемичар“. Ту књигу сте могли видети свуда – у киосцима, у књижарама, у рукама људи који су се возикали метроом. Сваког дана сам путовао у школу са Тимирјазевске на Мендељејевску, и сваки дан сам виђао људе који читају ту књигу. Чини ми се да се нешто о „Алхемичару“ чак написало и у часопису „Афиша“, који је тада управо изашао и одмах постао главни часопис за наредних десет година. Могло се на то и не обраћати пажњу, али не, није се могло… Па зашто би се таква ствар игнорисала?

Ево те, млад си човек, око тебе нешто постоји и нешто се дешава. Потпуно је природно да те то понекад заинтригира. Са друге стране, кад си у 9-10. разреду, већ имаш доста читања, теже је онда још бацити се на нешто ван програма. Ипак, ми смо се бацали, било је и тога.

Али тада је књига „Алхемичар“ испала из мог споредног визуелног поља и почела да ми се приближава кроз људе. Одрасли пријатељи мојих родитеља, кад би дошли у посету, говорили су: „О, то је фантастична књига“! А онда би ме гледали и додавали: „Узраст ти је сад такав, мораш то да прочиташ, промениће ти цео живот“.

Са 15-16 година човек нема баш много живота, нема шта нарочито да мења. Али потом ми је ту књигу лично тутнула колегиница моје маме – мораш обавезно да прочиташ.

Сећам се тог дивног осећаја лакоће, чак и неког ослобођења. Можда сам баш због ове књиге осетио себе одраслим, самосталним, независним. Није важно што то није одговарало стварности, важно је да сам то осетио. Читао сам „Алхемичара“ Паула Коеља и кикотао се – с таквом јасноћом ми се изненада открило да су људи око мене, углавном, тотални идиоти! Они то читају, плаћају за то новац и чак сматрају да је то литература! „То је феноменално, кунем се Богом“ – куцкала ми је у глави булгаковска реченица професора Преображенског.

„Небо на хоризонту се већ наливало црвенилом, а онда је изашло сунце“.

Или:

„Што даље идеш Својим Путем, то ће он јаче одређивати твој живот“.

Па ово чак није ни скуп клишеа и баналности, ово је унакажени састав глупог школарца. Ово је казна.

Из свега тога произлази једноставан закључак – окружење није баш тако конкурентно ако се састоји од људи који читају Паула Коеља. Довољно је лако увек бити најпаметнији у соби, а трик је само у томе да изабереш собу у којој ниси баш најпаметнији.

Да, наравно, живот ме је потом поправио, као што то обично бива, али је било јасно да се може циљати знатно више – чак и ако те понесе далеко низводно, ипак нећеш пасти испод љубитеља романа „Алхемичар“.

Тако да лоши писци често доприносе развоју младог организма, помажу да се стекну оријентири.

(Телеграм канал В. Левентала; превео Ж. Никчевић)