КУСТУРИЦА СВЕТ ПОСМАТРА КРОЗ ПРИЗМУ ЉУБАВИ

Позориште „Вахтангов” представило је у Благовешченску представу о опроштају од детињства. Публика у Амурској области имала је 13. септембра прилику да у Регионалном драмском позоришту погледа представу „Сто јада“ (у извођењу глумаца позоришта „Вахтангов”) у оквиру фестивала „Амурска јесен”.

Ово дело редитељке Галине Салцман засновано је на причама Емира Кустурице из истоимене збирке. У средишту представе су приче из живота у Југославији седамдесетих година прошлог века, испричане из перспективе самог аутора, Емира Кустурице. Наратор се са топлином присећа атмосфере свог југословенског детињства, уз благу иронију према друштвеним нормама и свакодневним изазовима са којима су се сусретали и он и његови ликови.

Проблеми са којима се ова деца суочавају нису нимало наивни: југословенски дечаци одбацују своју наивност и почињу да схватају значење љубави и равнодушности, бриге и апатије, истовремено увиђајући праву вредност људског живота. Прва прича – заснована на новели „Стотину јада” – усредсређена је на тинејџера по имену Зеко. Он живи са братом и родитељима, али је његова усамљеност толико дубока да га наводи на очајнички корак. У позадини се назире слутња велике катастрофе – рата који, за сада, остаје скривен иза породичних размирица и школских неспоразума. Публика схвата оно што ликови не виде: њиховом безбрижном детињству ближи се крај, а „тенковска цев” коју му је отац поклонио за рођендан показаће се као суморно пророчанство.

Друга прича приказује младог Алексу који се изненада суочава са светом одраслих, растрзан између мајке – која је оперисала жучну кесу – и оца, који је доживео срчани удар. Иако се родитељи воле, мало пажње посвећују сину; свако од њих покушава да га придобије на своју страну, а тинејџер, у жељи да их заштити, ипак доноси одлуке које су веома детињасте.

Одрасли у овој представи живе у стању патње и сталне напетости; тешки избори, себичност, недостатак љубави и сигурности у будућност – и, сигурно, предосећај трагедије која чека земљу – терају их да пију, краду, варају и обмањују. Па ипак, сам наратор, Емир, иако одрастао, остаје укорењен у свом детињству; његова сећања су топла и носталгична.

Редитељ ради са деликатним материјалом, савршено дочаравајући атмосферу Кустуричиних филмова и књига: апсурдни хумор се преплиће са трагедијом, а наивна младост са суровом стварношћу. Сценографија Семјона Пастуха претвара простор у посебан лик. Иако сценографија остаје непромењена кроз различите приче, она се трансформише у биоскоп, подрум стамбене зграде или дом културе у којем се одржава раскошна прослава Дана жена. Филмски пројектор повремено оживљава, пројектујући на позадину старе филмске новости, одјавне шпице или чак рибе које пливају. У близини се налази мала бина на којој често наступају нови извођачи.

Музика у представи „Сто јада“ није само позадина; она је лик за себе. Композиторка Валерија Коган и дизајнер звука Антон Елкин преплићу мотиве из филмова Емира Кустурице са звуком малог оркестра који свира уживо и често се појављује на сцени. Готово сви ликови постају извођачи, а сваки од њих с радошћу и енергијом извикује своју бол пред публиком.

Глумачки ансамбл заслужује посебне похвале. Јевгениј Кравченко не тумачи само лик зрелог Кустурице, већ у потпуности живи ту улогу – његов балкански акценат не оставља нимало сумње да пред собом заправо видимо самог аутора. Артјом Пархоменко и Светлана Јозефиј креирају изузетно упечатљиве и препознатљиве ликове родитеља – људи са људским слабостима, али и са безграничном љубављу према својој деци.

Право откриће су млади глумци. Јегор Разливанов, који игра Зека, жуди за очевом љубављу и предузима драстичан, незабораван корак: сцена у акваријуму – где дечак покушава да себи одузме живот, само да би га спасила његова будућа љубав – један је од најмоћнијих тренутака у представи. Михаил Коноваленков, као Алекса, тежи да изазове више осмеха, али је подједнако убедљив у приказивању емоционалног превирања тинејџера ухваћеног у унакрсној ватри, који покушава да реши ситуацију претешку за његове године.

Завршница не нуди лаку утеху: детињство ових ликова свакако је морало да се оконча, али док већина нас у срцу чува драга места из прошлости, њих греју само сећања. Рат је уништио места њиховог детињства – па чак и земљу у којој су одрасли. Ипак, та сећања су толико топла, живописна и блистава да, чак и након трагичног краја, измаме осмех гледаоцу. Сви морамо одрасти, али захваљујући Вахтанговљевим дечацима, и даље верујемо да ће љубав победити – и то победити безусловно, јер она нема премца.

***

Галина Салцман, редитељка:

Још од младости волим филмове Емира Кустурице. Они носе у себи осећај слободе, способност смеха у најтужнијим тренуцима и парадоксално људско понашање – нешто сасвим уобичајено у стварном животу, иако то не примећују сви. Да ли је могуће повући јасну границу између стварности и мита у Кустуричиним филмовима? И можемо ли такву границу повући у причама које приповедамо о сопственим животима? Оног тренутка када почнемо да причамо причу, стварност се прожима са митом.

Оно што ми се највише допада јесте то што Кустурица увек приповеда о људима; поседује изузетан дар да сагледа појединца – некога ко понекад не зна „где му је место у причи”.

По мом мишљењу, кључна одлика Кустуричиног стваралаштва јесте његова способност да свет посматра кроз призму љубави. У његовим делима увек се појављује протагониста који пркоси стереотипима, рат који се неумољиво приближава док се крије иза маске фарсе, као и љубав која над свиме тријумфује.

(АМУР.ИНФО; превео Ж. Никчевић)