Mилева Лела Алексић: БЕЛИ РУСИ – УЖИЧКИ НЕИМАРИ И ПРОСВЕТАРИ
Ужице је дочекало крај Првог светског рата опустошено, осакаћено, уморно, на ивици снаге. Ратници који су преживели ратна страдања, Албанску голготу, тифус и глад враћали су се на згариште својих домова у подераним шињелима, са неизвиданим ранама и старим ожиљцима. Прерано сазрели, кроз ратна страдања очврсли, били су најсличнији испуцалој земљи која вапи за њиховом снагом и барутом освештаним рукама. Поплочаном калдрмом чуо се одјек уморних корака и тупи ударци штака. Ипак, живот се враћао на угасло огњиште. Ужичка варош је највише подсећала на касабу коју су журно напустили вековни власници, остављајући иза себе трагове свог господства, или немара, оријенталне мирисе, згаришта и тињајуће угарке на местима где је некад био дом у ком се клањало или где је кандило пред иконом горело. Чаршија је подсећала на какву запустелу варошицу у прерији на Дивљем Западу. Блатњаве улице, калдрма на којој између камених плоча расте коров, замандаљени дућани и занатске радње. Утихнуо живот. Још се само из покоје пекаре извијао мирис свеже печног сомуна. У двориштима су се сушиле црне мараме, симболи страдања и жалости и покоја бела пелена као весник новога живота.
На Истоку, Октобарска револуција је донела нови поредак и нова правила живота. Крем руске интелигенције, уметника, архитекти, професора… напуштао је своју Матушку Русију, најчешће из црно-морских лука, одлазећи у емиграцију. Путеви су их, најчешће, доводили до свог коначног одредишта, у братску Србију. Њихова голгота се оваплотила у српском васкрснућу ратом опустешене земље. Београдски универзитети су добили еминентне професоре и обновитеље српског образовања пресеченог ратним страдањем.
Један број Белоруса, емиграната, стигао је преко Црне Горе у ужичку варош. Дочекани су са хлебом и сољу, надом и братском љубављу. Ужичани више нису имали што даривати, осим искрене братске љубави. Делили су са својим Русима хлеб, веру и наду , учили су једни од других. Руси су се дивили ужичкој трпељивости, скромности, виспрености и издржљвости, снази духа и истрајности. Ужичани господству, отмености, финим манирима и ширини руске душе. Из раскошног Петрограда, са Невског проспекта, из плесних дворана, са универзитета, из царских библиотека, у елегантним оделима, хаљинима, шеширима и чипканим рукавицама закорачити у ужичке сокаке… Какав ли је био осећај те руске елитне интелигенције?. Али има нешто и у духу ужичком-та пламена искра бтратољубља којом је огрејана нада прогнаника да ће, једном, бити боље, да ће сванути неко боље време.
ЈУРАЈ САВОВИЧ ДРИЗО, је био инжењер грађевинарства. Рођен је у близини Петрограда у угледној, грађанској породици. Његов отац је био лекар, а мајка свештеничка кћи. Према породичном предању његови преци су дошли из Србије за време Велике сеобе Срба под Арсенијем трећим Чарнојевићем. У кући је учен да памти своје порекло, да тамо далеко у маленој Србији живе његови далеки сродници. Његов долазак у Србију био је повратак коренима ужиљеним у дубоком жилишту његових прапредака. У Херцег Новом упознаје своју животну сапутницу, докторку Зинаиду, са којом се венчава у манастиру Савина. Њихови животи ће се угнездити у ужичкој чаршији у коју долазе као апостоли спасења и препорода. Докторка Зинаида је на својим плећима, својим огромним знањем, љубављу и ентузијазмом поставила темеље здравствене службе у Ужицу. Инжењер Јурај Дризо одлуком бана Дринске бановине, 1936. године распоређен је у Ужице. Захваљујући њему, град је урбанистички попримио одлике европских уређених градова. Новоустановљено грађевинско предузеће,, Златибор“ на чијем челу је био инжењер Јурај Дризо креће у планску изградњу града који, највећим делом, постоји и у садашњем добу. Из околних села у вароши се запошљавају занатлије:зидари, тесари, каменоресци, армирачи… Тек што зора заруди кретали су пешице из својих села да би стигли у рано јутро на градилишта. У торбицама су доносили храну од куће: чанак са сиром и кајмаком, комад сланине, погачу и проју, а понекад и пљоску ракије. Сагледавао је њихов директер Дризо њихове спретне руке, њихову тегобност, али осећао је и снагу њиховог духа, прекаљеност у свакој невољи и решеност да изграде неки бољи живот за своје потомство. По повратку кући, чекали су их послови на имању. Какви су то кремен-људи били. Одржали су кућу, одхранили и ишколовали децу, како су говорили уз чашицу ракије мученице ,, све са својих десет прстију.“
Ужице од учмале касабе поприма изглед модерног града…
Још један руски неимар је обелижио својим знањем и обогатио Ужице.
НИКОЛА НИКОЛАЈЕВИЧ ПРОХОРОВ је рођен је у Кијеву, граду у коме је кнез Владимир крстио царску Русију. Дошао је у Ужице двадеситих година, двадесетог века. Био је угледни инжењер и грађевински предузимач. Захваљујући њему изграђен је ужички водовод, уређене су улице и путеви. Нека од најлепших ужичких здања, попут Народног музеја у Ужицу, пројектовао је и изградио инжењер Прохоров. Његов живот у Ужицу остаће трајно уписан у памћењу Ужичана по господству, отмености, али по љубави према лепој Ужичанки Анђелији Шмакић, ћерки угледног ужичког занатлије која постаје његова супруга. И у данашњем времену један од симбола Ужица је кућа Прохорових која је грађена у стилу руског клацисма. Има још покоји стари Ужичанин који сведочи о дому породице Прохоров која је окупљала ужичку господу, најчешће Белорусе и њихове потомке, баш као некад у отменим салонима у њиховој родној Русији. Слушали су арије руских композитора које је виртуозно на клавиру свирала докторка Зинаида, пили су чај из самовара, окупљали се на чајанкама у пет после подне, сећали се своје Матушке која је грцала под чизмом комунизма. Матушка Русија је живела у њиховим срцима, а Ужичани су волели и поштовали своје суграђане Русе.
ВЛАДИМИР ВОВА ПРОХОРОВ је био син архитекте Николе Прохорова. Ужице га је запамтило као угледног професора, али понајвише као шаховског велемајстора. На шаховским турнирима освајао је бројне награде. Вештину древне шаховске игре пренео је и својим ученицима који и данас играју шах у клубовима и у својим домовима.
Клисура реке Ђетиње, која делом протиче и кроз Ужице, била је неоткривена лепота за бројне Ужичане. Вова Прохоров је открио чудесне меандре у кањону Ђетиње, уредио их и назвао,, Рајски отоци“. Многи млади Ужичани су се заклињали на вечну љубав баш на Рајским отоцима, у чије тајновите вирове су понирали у врелим летњим данима, скривени од погледа својих суграђана. Била су то нека лепа, романтична времена која живе у летописцима, али и успоменама аутора ових редова.
Бели Руси, ужички професори су уградили знање, част, отменост и господство у генерације ужичких ученика. Природно бистри, талентовани, сналажљиви, ужички ђаци су упијали знање које су им преносили професори са престижних руских универзитета. У грађанском оделу, гуњу и опанку, деца занатлија, трговаца, свештеника, али и сељака из оближњих ужичких села, градили су своју личност на чврстом, стаменом темељу који су им поставили руски професори.
ВСЕВОЛД СУДЗИЛОВСКИ, професор нацртне геометрије и цртања рођен је у Петрограду. Отмен, елегантан, достојанствен код својих учинека уживао је огроман ауторитет и поштовање. Тражио је челичну дисциплину, једнаку знању које је преносио својим ученицима. Поред стручних предмета, учио је децу и ликовној уметности. Остао је упамћен као популарни професор тога доба.
НИКОЛАЈ БОРОДИН је био цењени ужички професор који је предавао руски и француски језик. Као велики поштовалац руске књижевности и уметности, могу да замислим часове руског језика док професор рецитује песме Пушкина или Јесењина, чита приче Гогоља или Чехова. Какав празник за душу. Надам се да су и тадашњи ученици понели ту лепоту у својим душама.
ВЛАДИМИР ШЕСТЕРИКОВ је предавао матемтику и физику, професор ГРИГОРИЈ КРЈУКОВ музику и певање.
Нека ми опросте знаменити ужички уметници, просветари, неимари, шахисти које не поменух. Њихов траг је неизбрисив, светао и вечито уписан у здањима и душама Ужичана. О том времену које траје у непрекинутој братској љубави сведочи и братство Ужица И Курска. Нека живи љубав наших народа. Нека Матушка Русија никада не испусти руку своје сестре Србије. Нека Ужице вечито памти и поштује своје ужичке Русе, добротворе и просветитеље.
