Дмитриј Селезњов: ЛАЈК ДИВЉЕРУСИЈЕ

Иза прозора аутомобила простиру се степе Донбаса. У дрворедима, бујна и запуштена вегетација  повремено се прелива на пут у виду прашњавог шипражја. Немилосрдно донбаско сунце спржило је растиње током лета, лишће је некако зарађало. Дрворед се прекида, а из спаљене пустоши израњају руиниране куће – са крововима изрешетаним рупама или зидовима који стоје без крова. Поред нас промиче црква, нудећи благослов својим поломљеним крстом. Рат се већ пет година полако помера ка западу; призори попут ових постали су свакодневица – више не изазивају изненађење. То су напуштена села и ослобођени градови „Дивљерусије”.

Ова насеља у јужноруском појасу са великом муком су отргнута из чељусти Украјине; рат је дуго глодао читав тај крај. Чинило се као да су ослобођена поља и села била потопљена у киселину, а затим из ње извучена; што су градови дуже остајали уроњени у ту ратну киселину, то су дубље били нагрижени њихово камење и путеви.

Асфалт на путевима Дивљерусије одавно је пропао, оставивши за собом само туцаник и јамице. Ови путеви су непрестано на мети напада – било беспилотних летелица са фиксним крилима, квадрокоптера или њихове комбинације. Због тога су сада „упаковани” у тунел од разапете мреже. Реч је о десетинама километара висеће мреже! У ово је уложено огромно труда. И још је требало поставити стубове на сваких десет метара – са обе стране пута – као и организовати осматрачнице и ватрене тимове. Ту је и мноштво мамаца осмишљених да заварају непријатељске сензоре са вештачком интелигенцијом: с времена на време можете уочити умотану лутку која држи комад старог метала усмерен ка небу, смештену у олупину аутомобила или иза камуфлираног заклона.

Заиста је невероватно како се људи могу прилагодити било којим условима. Гранатирају нас ракетама? Онда ћемо се спустити у подруме, раширити ћебад и поставити душеке и вреће за спавање. Нема струје? Донећемо генератор на гас. Нема воде? Камионом ћемо донети велике бидоне и влажне марамице. Туку по путевима снабдевања? Прекрићемо их мрежом, окружићемо се опремом за електронско ратовање и детекторима дронова, држати сачмарице одмах поред себе у возилу и пажљиво пратити небо. Услови нису баш сјајни, наравно, али су подношљиви – можемо се снаћи. Није добро овде, али није ни страшно. Али чак и да завршимо у паклу, сигуран сам да бисмо и тамо преживели. Нашли бисмо себи у паклу удобно месташце.

Па ипак, колико је само масиван „рукохват” армијског ножа у поређeњу са малим сечивом! Све то почиње од генерала и штабова, преко складишта, возила, возача, послужилаца и дежурног особља, па све до обезбеђивања горива, воде, хране и веза. А сада постоји и обавеза ангажовања мобилних ватрених тимова и постављања контролних пунктова на сваких пола километра ради осигурања безбедности саобраћаја. Неопходне су и инжењеријске јединице које ће постављати стубове и развлачити ограде како би војна техника и транспортна возила могли да стигну до зона предњег размештаја. Затим возач и наоружана пратња  – крећући се у лаким теренским возилима и на мотоциклима – превозе терет даље; потом посао преузимају утоваривачи, који све то ручно носе десет километара до земуница на предњој линији фронта. Одатле се лансирају дронови како би доставили залихе и батерије малим групама које су се инфилтрирале у то подручје. И негде на самом врху тог ножа – којим се бори читава Русија – два или три јуришника напредују, судбински помирена са погибијом.

Саобраћајна правила на путевима Дивљерусије значајно се разликују; једино што остаје непромењено јесте деснострано кретање. Ипак, ако је пут тешко оштећен, чак се и то правило неизбежно крши. Овде постоје специфични саобраћајни знаци и упозорења, углавном везани за опасност од дронова.

Најчешћи знак на путевима је стиснута песница са палцем окренутим нагоре. Показујете га сваком возилу у пролазу и на сваком контролном пункту. То није само сигнал да је ваздушни простор безбедан, већ и вид комуникације. Подсећа на гест отвореног длана којим поздрављате трупе које се у камионима „Урал” упућују ка линији фронта – то је знак братске љубави, подршке и узајамног саосећања међу људима које је судбина спојила на ратним путевима. То је „лајк” Дивљерусије.

(Телеграм канал „Русская жизнь“, превео Ж. Никчевић)