Митрополит Симферопољски и Кримски Тихон (Шевкунов): НЕМА ИСТИНЕ БЕЗ ЉУБАВИ

Хам – једно од најодвратнијих имена у људској историји. Али шта је тачно Хам урадио? Велика ствар – видео је свог оца пијаног. Па шта? Шта је било толико страшно у вези с тим?

Поента је у томе да Хамов грех није лежао у самом чину гледања. Хамов грех је рођен у тренутку када није скренуо поглед. Када је поново погледао. Када је стајао тамо и зурио. Када се нешто у њему чак и пробудило од језе задовољства при погледу: ту је био – наш свемоћни отац, праведник из Ковчега, спаситељ човечанства – ваља се го као последња пијаница. Само погледајте! Ух, какав праведник!

А онда следи други корак. Хам излази из шатора. И говори им – обојици своје браће. Не може да задржи за себе своје тријумфално негодовање; оно из њега готово кипти. Није му довољно што је то видео сам; осећа потребу да то откриће подели са другима. Да би и они погледали. Да би се и они тријумфално подсмевали тој фигури величине и славе. Да би срамота његовог оца постала предмет заједничког згражавања. У томе лежи сама срж зла. Не у самом чину гледања, већ у чину његовог разглашавања. Хам је био први који је туђи пад претворио у предмет јавне осуде.

И то није само грех. То је злочин против самог поретка света. Мајка покрива своје новорођенче повојем. Лекар покрива рањеника. Пријатељ штити пријатеља ћутањем када овај посрне. Црква покрива наше грехе неповредивим печатом свештеничке исповести. Све што је у свету живо и добро покрива људску слабост.

Хам је поцепао то ткиво. Није покривао, већ је разоткривао. Био је први у историји који је туђу нагост претворио у предмет представе, подсмеха и личног тријумфа – демонског тријумфа.

Зашто је то кобно? Неко би могао рећи: па, оговарао је, па, смејао се. Зар због тога проклетство на читаво његово потомство? Зар то није претерано? Није. Јер се у том Хамовом гесту открило нешто што уништава саму могућност љубави.

Ко год је у стању да разоткрије туђу срамоту, тај не воли. Можда он глуми љубав; можда нуди загрљаје, пољупце и поклоне. Али када дође тренутак избора – да ли заштитити или разоткрити – он ће разоткрити. Увек. Јер дубоко у себи, њему недостаје љубав према ономе кога је било могуће заштитити.

А љубав штити. Апостол Петар је то јасно рекао: љубав покрива мноштво грехова. Она их не одобрава. Не слаже се с њима. Али их штити. Не износи их на видело. Не излаже их јавности. Чува их у себи.

Ко не покрива, тај не воли. То није само одређени грех; то је дијагноза добровољне болести душе. И тако, проклетство не пада на један поступак, већ на читав род: јер душа која је себе на тај начин уништила изнедриће друге исте врсте. Хам није неко ко се тек тако спотакао; Хам је онај ко свесно гази љубав у себи – и кроз кога настаје нова врста људи, оних који уживају у туђем паду.

Обратите пажњу: руски језик је сачувао име овог човека. Не само као име, већ као пресуду. Хам. Хамство. Хамло. Читава породица речи које су у руском језику постале синоним за најгоре особине које човек може да поседује.

И то није случајно. Народ који познаје Библију хиљаду година осетио је – извесном оштром интуицијом – да је ово управо тип особе од које се треба чувати изнад свега. Не од бандита са ножем – службеник закона може да се носи са неким ко витла ножем. Не од паганина – паганин се може преобратити проповедањем. Али тешко је бранити се од Хама – грубог, дрског ниткова. Јер Хам може стајати поред тебе сваки дан. За твојим столом. У твом дому. У твојој породици. У твојој парохији. И можда га нећеш одмах препознати какав јесте – не док не уочи слабост у теби. И чим то уочи, прошириће вест – свима којима може.

Хам није остао само реликт прошлости. Данашњи Хам је бројан, домишљат и уверен у сопствену исправност. Данашњи Хам је онај ко телефоном снима човека који пада на улици и тај снимак објављује на интернету. „Гледајте! Хајде да се смејемо!” Не помаже му да устане – већ га снима.

Данашњи Хам је онај ко на друштвеним мрежама објављује садржај којим разоткрива пријатеља, колегу, бившу супругу или бившег супруга. „Нека сви виде какви су заправо!” Не одлази да ствар реши лично – већ креће у ширење приче.

Данашњи Хам је новинар специјализован за скандале – онај који вреба пад славних личности и претвара га у робу. „Јавност има право да зна!”, тврди он. Лаж. Јавност има право да буде заштићена од увлачења у претурање по туђем блату и од заразе деструктивном опсесијом простаклуком.

Данашњи Хам је парохијан који након службе оговара свештеника. „Јеси ли чуо да је он…” „Знаш ли да је он јуче…” „Знаш, мислим да он заправо…” Све је то директно потомство оног Хама који је изашао из шатора.

Данашњи Хам – то је онај који, седећи за породичним столом, говори о рођаку који има проблем с алкохолом, о заблуделом сину или о свекрви која је изгубила разум. Он о томе не говори да би потражио савет како да помогне; он то чини да би уживао у својој надмоћи, да би засипао друге презиром и делио подсмешљив смех.

А најстрашније је то што данашњи Хам носи привлачну маску. Он не каже: „Ја сам Хам.” Он каже: „Ја сам искрен.” „Ја сам истинољубив.” „Ја се не плашим да ствари назовем правим именом.” „Нека сви знају истину.”

Истина без љубави одлика је таквог човека. Он није трагалац за истином; он је злочинац који је подло сакрио нож иза племените речи „искреност”.

Хам улази и у цркву – и тамо постаје нарочито опасан. Јер у цркви га је теже препознати. Он изговара правилне речи. Чини правилне поклоне. Крсти се усрдније од већине.

Али долази тренутак када неко поред њега падне. Свештеник направи грешку, подлегне слабости или западне у грех; парохијан посрне и открије своју несавршеност. И тада, тај Хам у цркви чини управо оно што је Хам учинио у шатору: одлази и шири вест. Само што томе додаје посебну врсту бола, јер Хам у цркви говори језиком побожности. „Велика је штета што се испоставило да је отац тај-и-тај…” „Морамо се молити за нашу заједницу, с обзиром на то да наш свештеник…” „Не желим никога да осуђујем, али знате како се понашао наш брат тај-и-тај…”

Израз „Не желим никога да осуђујем, али…” својеврстан је потпис оног Хама унутар парохије. Све што следи након тог „али” своди се на разоткривање туђе нагости. А све то чини још страшнијим чињеница да се те речи изговарају хришћанским тоном.

Господ све види. И онај ко воли да у цркви расправља о туђим гресима већ носи проклетство на себи, јер је у себи већ прекинуо везу с љубављу.

Хвала Богу, постоји и другачији пример – у том истом догађају, у тој истој кући. Сим и Јафет сазнају да њихов отац лежи наг у шатору. Шта они чине? Узимају огртач, пребацују га преко својих рамена и улазе у шатор идући уназад, окрећући лица у страну – пазећи да им поглед ни случајно не падне на оца у његовој срамоти.

Обратите пажњу на детаље. Они не размишљају овако: „Можда бисмо могли да бацимо поглед крајичком ока.” Не говоре: „Па, ипак смо ми браћа; нама је то дозвољено.” Они предузимају конкретне кораке са једним циљем: да не виде. Да избегну и саму привидну шансу – ма колико случајну – да помену оно што су видели. То је образац хришћанског става.

Истерај Хама! Не живи под истим кровом с њим! Он ће поновити свој смртни грех. Моли се за њега – и нека то буде довољно.

Напослетку, истерај то опако семе из себе, ако икада осетиш да се врпољи у твојој души!

(pravoslavie.ru; превео Ж. Никчевић)